|
Jasmin se nedavno razvela. Pričala je o tome kako želi da bude zrelija i da se distancira od svojih roditelja. Njene oči su bile pune emocija, što sam primetio i ukazao joj na to zajedno sa drugim stvarima koje sam primetio - raznobojni šalovi i perle oko njenog vrata. Rekla je - 'Osećam se sigurno sa tobom'. Odgovorio sam - 'to je na neki način projekcija, zato što sam to samo ja - siguran na mnogo načina, ali u nekom trenutku ću verovatno nešto propustiti i samim tim neću biti tako siguran'. Teško joj je bilo da ovo čuje i to ju je podsetilo na poteškoće sa njenim ocem i njenom potrebom da iskristališe granice sa njim kada se oseća zbunjeno i maglovito. Rekla je da ceni da to što je vidim...i da je to ono što joj je bilo potrebno. Pričala je o teškoćama koje je imala da je roditelji primete kao zasenogn pojedinca i o svojim istorijskim poteškoćama sa njima u smislu uslovljene ljubavi, kao dobra devojčica. Dok sam sedeo sa njom, saznao sam načine na koje mogu da je vidim kao kada je bila dete, sa svojim potrebama za odobravanjem, prihvatanjem i brigom; a u isto vreme da je vidim kao odraslu, kako želi i ima potrebu da se izdvaja, da bude svoja da pronađe svoje tlo i da njene granice bude jasne. Ovo je dubko dirljivo za nju, da bude viđena kada je u oba ta mesta i da u njima bude u isto vreme podržana. Ovo je bio jedan od onih ja-ti momenata. Govorio sam tome kako sam se tu osećao prostrano, osnovano i prisutno, da sam zaista mogao da stvorim uslove sigurnosti za nju, da bude u mogućnosti da bude i održana/podržana/prisutna, a takođe i oslobođena - podstaknuta da se pokrene u svom sopstvenom životu, tako da se možemo sresti kao dvoje jednakih. Ovo je ostavilo utiska na nju na mnogo nivoa. Pričao sam sa njom kao sa odaslom osobom, priznajući granicu između nas, kao i povezanost, kao dva tražioca. Zatim sam je pozvao da priča izmesta kada je dete, da navede šta je želela od mene. Rekla je da je ono za čime je čeznula od svog oca bilo priznanje da mu je ona važna. Rekao sam joj da će mi biti drago da se prebacim u režim 'oca' - odgajio sam i svoje ćerke...i mogao sam da pričam sa tog stanovišta sa njom. Zato sam pričao 'kao' njen otac, govoreći joj koliko mi je ona dragocena. Ona je zatim zatražila da čuje da je bila voljena,bez obzira na sve. Ponovio sam to, navodeći da, iako bih mogao da se ne slažem sa izboirma koje je napravila, ili da mi se čak nedopadaju neki njeni aspekti, da je moja osnova porodičnog odnosa bila veza ljubavi. Na ovaj način, mogao sam da odgovorim na njenu duboku potrebu koju je imala da bude primećena u ovom stanovištu. U prirodi terapeutskog procesa, nisam zapravo bio njen otac, ali je uticaj bio skoro pa isti. Ovo je rezultat ostvarivanja jakog i relacionog tla u terapeutskom procesu, što onda omogućava takvim izjavama da imaju efekat transformacije. Ona se osećala potpunijom i sposobnom da spoji odrasli i dečiji deo sebe.
Frensis je kašljala, na način koji je za mene škripav. Došla je da radi, I ja sam to pomenuo – rekao sam, "pa, zasigurno imaš moju pažnju sa tim kašljem". Rekla je "da,ona ima tendenciju da uznemirava ljude". Odgovorio sam joj "pa, mene uznemiravaš sa kašljem". Stoga smo istraživali "uznemirujuće". Objasnio sam da postoje I pozitivni načini da se ljudi uznemiravaju – to na primer rade komičari. I revolucionari. I ljudi koji uznemiruju status kvo u grupi – I oni su takoše potrebni. Želeo sam da zaokružim "uznemiravanje" na druge načine, da proširim njen osećaj za izbore koji su joj dostupni. Pozvao sam je da "uznemiri" nekoliko ljudi iz grupe. Nestašno je uštinula obraze jedne osobe, a zatim je legla preko nečije noge. Ovo su bile lagane I zabavne aktivnosti koje je sprovela spontano I odmah su joj dale osećaj "uznemirivanja" na drugi način. Pitao sam je o njenom kontekstu – ko je bio uznemirujuć u njenoj porodici. Rekla je da je tek skoro saznala da njena majka trenutno ima aferu. Kako sam više saznao, izgledalo je da je njen otac imao afere godinama. To je bilo očigledno uznemirujuće za nju, ali nisam želeo da previše ulazim u to šta su njeni roditelji radili. Rekla je da se oseća krivom...kao da je nekako majčina afera bila njen krivica, jer se odselila iz kuće. Rekao sam, "dobro, nije na tebi da se nosiš sa odgovornošću za postupke tvoje majke". Želeo sam da vratim fokus na nju. Zato sam rekao, " gledaš me sa puno intezivnog fokusa – imaš moju pažnju sada". Ona je rekla da joj je nešto nedostajalo kada je odrastala – njeni roditelji su bili toliko zauzeti svojim problemima I konflikatima da ona nije dobijala dovoljno pažnje. Kada je I dobijala, često je bila reaktivna. Pričala je o želji da dobija voljenu pažnju, a ne kritičnu. Istakao sam da za decu, negativna pažnja je je bolja nego nikakva pažnja...radeći ovo sam donekle priznavao njen izbor da bude "uznemirujuća" u svom odraslom životu da bi dobila pažnju, čak I ako pažnja koju je tada dobijala nije bila tako prijatna. Zamolio sam je da primeti u sadašnjost kako je to bilo da ima moju pažnju, kao I pažnju grupe. Navela je male promene u pažnji grupe – nekoliko ljudi je bilo rastrojeno. Video sam kako je bila usklađena sa dinamikom toga gde je pažnja u grupi usmerena. Zato sam rekao, "ok, želim da budeš zaista prisutna sa pažnjom koju ti dajem upravo sada". Sedeli smo tako neko vreme. Primetio sam da se osećam veoma ravno...obično mi padaju stvari na pamet, kreativni eksperimenti, uvidi, svest. Samo sam se osećao potpuno ravno sa njom, kao prazan pejzaž. Izvestio sam je o tome, I rekla je da, dobila je takav odgovor I od muža I drugih...i da je ona to takođe osećala. Tako sam priznao taj podeljeni prostor I ja-ti momenat. Često se takvi momenti intimnosti I povezanosti shvataju kao puni dubokih osećanja. Ali ovde je to deljenje bilo jedna vrsta ogoljenosti. Rekao sam, "teško mi je, kao da sam izgubio svu svoju kreativnost, nisam navikao na to". Ona je dobila ideju – povezanu za reč kreativnost. Rekla je, "želim da uradim nešto uznemirujuće I smelo za tebe". Pozvao sam je da nastavi. Poljubila me u obraz. "Ah", rekao sam, "mnoštvo boja protiv pajzaža!" To je bio momenat kontakta, u kontekstu dubokog trenutka deljenja. Kao rezultat, došlo je do velike promene u njoj, nešto se oslobodilo. Ovo je bio rezultat ne-linearnog procesa praćenja toka svesti dok se pojavljivala između nas – tema pažnje I uznemiravanja. U Geštaltu ne radimo toliko sa linearno/ciljno orijentisanim načinima, već više kao tok reke, pomeramo se sa strujom, uranjamo u fenomenologiju klijenta I primećujemo sopstvene reakcije. Krajnji rezultat je integracija, ili ono što se može nazvati otelotvoren uvid.
Marta je imala suze u očima, I grizla je njenu usnu. Primetio sam ovo, I ona je rekla da pokušava da zadrži svoja osećanja. Rekao sam joj da diše, I da bude prisutna...A onda su suze potekle još više. Ispričala je svoju priču, dugu I bolnu priču, praćenu sa mnogo suza. Njen otac je radio u drugom gradu. Majka, sestra I ona su se preselile u mali grad dok je on bio odsutan, I morale su da budu kod majčinih roditelja. Ali, deda ih je sve maltretirao...ako su deca pravila previše buke, on bi pretio da će da ih izbaci iz kuće, I zapravo je izbacio njihove kofere u nekoliko navrata. Pre toga, njena sestra je živela sa babom I dedom, I kad god su majka I ona došle da je posete, oni bi pronašli neku manu kod Marte, I zavadili bi je sa sestrom. Njena majka se napokon preselila iz kuće. Ona je bila lepa žena, I često su muškarci koji su radili u radnji gde I ona, dolazili do kuće, tražeći je. Poslala bi ih nazad, ali je jednom dozvolila muškarcu da uđe, I započela aferu. Marta je uvek bila uplašena kada je on dolazio u kuću. Kada se afera otkrila, njena majka je bila javno osramoćena u maloj zajednici u kojoj su živeli. Marta je bila osramoćena od dece koja su išla u školu sa njom. Zatim se njen otac vratio, baba I deda su prebili njenu majku...traume su se nastavljale. Ovo je bila priča puna bola I patnje. Tokom nje, posegnula je za mojom rukom I čvrsto je stegnula. Sedeli smo tako dok se ona rasterećivala. Postoje različite vrste priča u psihoterapiji. Neke su stare, mrtve I ponavljaju se, služe samo da pojačaju bespomoćnost, I možda da steknu saosećanje. Te priče treba da se dovedu u sadašnjost, da se dovedu u život kroz eksperimente I da se izdahnu kroz emocije. Ova priča je, ipak, bila živa, sedela tamo I trebalo joj je da bude ispričana već 30 godina, I pod pravim okolnostima je izašla, tekući, oslobađajući I integrišući se usput. Pošto se smirila, pustio sam njenu ruku, ostajući pored nje. Marta je rekla da je bilo svetla usput. Intimnost koju je delila sa svojom majkom I sestrom, iako su imale samo hleb I pasulj da jedu. Momci koje je imala, posebno prvi, bio je pun ljubavi I podrške za nju kroz porodična iskušenja. Podrška se nastavila sa njenim mužem, sa kojim je bila bliska, I sa kojim je imala veoma ljubavnu vezu. Sve je kako treba. Osim toga da je nakon 20 godina, kada su njena deca odrasla, ona više nije bila zaljubljena u svoje radno mesto koje je bilo njeno sklonište kada je prvi put izašla iz bolne porodične scene. Tražila je novi pravac, za lični rast, promenu karijere. Njen muž je držao za ruke kroz sve to. Njihov odnos je delovao jer joj je bila potrebna podrška, I on ju joj je davao. Ali sada joj je bila potrebna nezavisnost, a on je I dalje držo. Istakao sam paralelu sa ovog sastanka. Trebao sam joj za vreme prelaska traume. Ali na kraju, mogao sam da joj pustim ruku, samo sam joj bio potreban pored nje, ne držeći je više. Naveo sam joj onu vrstu izjave koju je mogla izneti svom mužu, da mu pomogne da razume I da joj je potrebno se suoči sa svetom nezavisno I možda da mu pomogne da se suči sa njegovim nesigurnostima vezanim za to. Zauzvrat, to bi joj dalo podršku koja joj je trebala od njega – da bude prijatna sa svojim dolaženjem I odlaženjem. U dolasku na ovo mesto na sastanku, ona je bila u stanju da vidi kako da postupi sa svojim sazrevanjem I diferencijacijama, da se suoči sa promenjenom dinamikom u njenom odnosu I njenoj poziciji u svom životu.
Kada sam zatražio dobrovoljce, Fren je skočila. Primetio sam to I ranije, ona je bila prva koja je postavljala pitanje. Umesto da postavi njena pitanja, počeo sam sa tačkama povezivanja koje sam već imao sa njom – stvari koje sam prepoznao, a zatim I moju reakciju na te aspekte mog iskustva sa njom. Ona je rekla da je često prva među dobrovoljcima, a ja sam podelio da sam to takođe primetio. Ovo je odmah izgradilo temelj između nas. Pitao sam je kojim poslom se bavi – cvećarka je, ali je rekla da želi da otvori svoju cvećaru I da je odlučna da je učini uspešnom. Mogao sam da vidim da je sigurna mlada žena I rekao sam joj da kada slušam način na koji deli svoje planove, da joj verujem. Ponovo, ovo je postavilo odnosne temelje, prepoznajući šta se izdvaja, u uslovima procesa. Pitao sam za njen omiljeni cvet (da bi saznao šta je figuralno za nju). Odgovorila je da je to suncokret. Rekao sam kako ih I ja volim, I šta mi se sviđa kod njih. Ona je rekla da joj se dopadaju razne stvari – bili su srećni, vedri, jaki, visoki...Način na koji je rekla "jaki" je bio sa akcentom, pa sam je pitao za iskustva gde se ona doživljavala kao jaka. Objasnila je da je ona zaista jaka, I da je veoma srećna zbog tog kvaliteta, iako je osećala da kada se naljuti može da bude destruktivna. Zato sam je pozvao u neko "terapeutsko rvanje", gde smo stajali jedno naspram drugog I odgurivali se rukama. To je bilo zabavno; I dozvolilo joj je da oseti punu snagu njene agresije na bezbedan, razigran I način pun kontakta. Eksperiment joj je takođe pokazao da njen bes I agresija mogu da budu pozitivni, ne samo negativni. Ovo je stvorilo još temelja između nas. Istakao sam da snažne žene nisu uvek cenjene u društvu, navodeći neke potencijalne kontekstualne faktore da bi video kako je to bilo za nju. Rekla je da je ponekad mislila da je previše snažna I da time preneražava ljude. Pitao sam je za primer, pa je ona pričala o taksisti koji nije hteo da koristi taksimetar, gde se ona izderala na njega. Mogao sam da razumem njenu reakciju, I istakao sam da bih I sam mogao uraditi isto. Ipak, rekla je da je bila nesrećna kada izgubi kontrolu. Zato sam je pitao o njenom kontekstu, porodici I ko je u njenoj porodici bio van kontrole. Ona je rekla da je njen otac često iskazivao jake emocije dok je ona odrastala. Ali, umesto da bude uplašena toga, ona je postala takva...i zato nije volela da bude van kontrole sa svojim besom, čak I ako je to razumno kao u slučaju sa taksistom. Mogao sam to da razumem, pa sam predložio da sada kada je odraslam možda može da odabere koje kvalitete svog oca je želela da preuzme, a šta ne. Postavio sam stolicu ispred nje koja predstavlja njenog oca, I zatražio sam od nje da "priča sa njim direktno" o ovome, pomažući joj da artikuliše fraze koje čine jasnim to šta je ona cenila I želela da zadrži, I šta je želela da pusti, kako ne bi išla njegovim stopama. Osećala se olakšavajuće posle ovoga, više u stanju da bude udobna sa svojom agresijom kao silom oko koje može da pravi izbore, pre nego nešto zbog čega se osećala loše ili prkosno. Ovo je ono što mi nazivamo "integracija", I javlja se ne samo u kognitivnim uvidima, već posebno u somatskim, tako da je to zapravo telo na bazi smene.
Džemina briga je bila neuspeh. Ni u čemu nije uspela – imala je 5 nesreća dok je radila za jednu kompaniju, pravila je računarske greške jednu za drugom, stalno, I osećala se kao promašaj. Kada je pomenula ovo, bio sam oprezan. Pričala je priču za pričom, I svaka se spajala u sledeću. Bila je plačljiva, padala je I mogao sam da vidim sebe kako radim sa njom satima I da I dalje nigde ne stignemo. Takođe je pomenula probleme koje je imala sa roditeljima, nakon njenog iseljenja, kako se bila veoma ljuta na njih I sumnjiva prema ocu I njegovim motivima. Očigledno je bila očajna za pomoći, I upravo me je taj očaj isključio. Našao sam sebe kako reagujem, želeći da se povučem. Znao sam da moram da pređem pravo u srž toga, I da se uključim. Rekao sam – hajde da se bavimo neuspehom – već padaš sa mnom – tvoj stil ima uticaj na mene. Ona klimnu glavom – mogla je da oseti tu reakciju, I naravno to iskustvo joj je bilo poznato. Prvi korak za nekoga ko je zaključan na destruktivan način je da se to dovede u sadašnjost, pre nego da se slušaju priče "o" tome. Najbolji način da se to uradi je da primeti kako to utiče na odnos. Onda sam je pozvao da igra malu igru sa mnom. Želeo sam da pogodi kako sam reagovao na njen neuspeh sa mnom – nakon svaka dva pogađanja rekao bih joj da li je bila na dobrom putu ili ne. Pogađala je da činim sve od sebe da budem strpljiv. Pogađala je I da se osećam saosećajno sa njom. Rekao sam ne. Rekao sam – osećam se iritirano sa tvoje strane. Zatim sam tražio da pogodi kako se to meni činilo. Pogađala je da sam suzbijao ta osećanja. Rekao sam da je to samo malo istine. Pretpostavila je da to osećam u stomaku I grudima. Onda sam joj rekao da se u stvari osećam ljuto prema njoj I da to osećam u svojim grudima kao neku vrstu unutrašnjeg pritiska. Tražio sam da uradimo ovaj eksperiment jer sam želeo da je dovedem iz njenog samosažaljevanja I zatvorenosti u njenoj formuli neuspeha. Želeo sam da ona vidi da je to iskustvo stvoreno u saradnji, I da ona nije jedina koja pati. To je bilo strašno I za mene. Takođe sam je pitao da ovo uradi, jer je očigledno bila paranoična (sa ocem) I jer je bilo bolje da vežbamo "igru pogađanja" eksplicitno, gde ima šansu da bude ispravljena, nego da bude izolovana u svojim projekcijama. Zatim sam je pozvao da zamenimo mesta. Ja bih bio ona, I obrnuto. Dakle, ja sam bio tužan, utučen, osećao se kao promašaj, a ona je bila ta koja je ljuta. Navela je o sebi u toj ulozi "ja sam kao moji roditelji – koji drže pridike, viču, kritikuju, spštaju me dole, pritiskaju me da izvršavam". Ovo je bilo korisno jer, ponovo, izvuklo je iz njenog identifikovanog dela polarnosti, dajući joj veći iskustveni osećaj o tome šta se dešava. Zatim sam joj dao metaforu regrutovanja – kao da me je ona regrutovala za ovaj posao da budem ljut na nju, I to je uradila tako uspešno da sam sa u toku jednog minuta slušanja osetio zaista ljutim. Takođe sam istakao da sam na nekom nivou pristao da igram drugu stranu ovoga, I da je to sadistički deo mene koji je prećutan. Objasnio sam da je ovo igra za dve osobe. Rekla je – u stvati, kada je ona igrala onog ljutitog, to je podsetilo na pritisak koji je takođe dolazio od njene babe I dede, na isti način. Dakle, u stvari, ovo je kako je njeno polje upravljalo. Dao sam joj drugu metaforu: skriptu I spremne igrače. Reprodukovala je ovu skriptu u svakoj oblasti svog života. Složila se. Ovo je zaokružilo ono što se dešavalo na njenom polju, pre ego da ga je postavilo u pojedinim terminima (njen problem), I istaklo je kompulsivnu I neumoljivo ponavljajuću prirodu njenog iskustva, I oko nje, u ovom transakcionom procesu. Onda sam je pozvao da izabere bilo koju poznatu igru sa kojom je bila upoznata, u kojoj su likovi slični njenom ličnom polju. Opisala je jednu određenu dramu u kojoj su likovi potpuno odražavali ceo proces koji smo upravo otkrili. Zatim sam je zamolio za primer druge priče – filma, ili pozorišta, gde je postojala drugačija skripta. Ovde sam tražio nešto šire, druge resurse na polju, druge načine postojanja. Odabrala je Hari Potera, I kada sam je pitao koji lik želi da bude, rekla je Hari. Zato sam je onda zamolio da me pogleda sa izgledom Hari Potera. To je zato što je ona prvo postavila ceo scenario gde je ona bila žrtva koristeći svoje oči – pogledala me na određeni način. Pokušala je ovaj eksperiment, I kako smo istraživali prirodu Hari Potera u filmovima – njegove nesposobnosti da bude ubijen, I tako dalje, ona je počela da dobija solidan osećaj sebe u njegovom liku. Osetila je promenu u svom identitetu, I na drugom kraju, ja sam je doživeo drugačije. Da se prođe kroz ovaj proces zahteva od mene da budem veoma prisutan sa njom I veoma iskren. Radio sam sa odnosom, sa raznim eksperimentima, od kojih je poslednji bio "promena u polju"...ali je zahtevalo sve što je prošlo pre.
Pretpostavio sam da Selija ima 30 godina, ali ona zapravo ima 51 godinu i nekoliko dece. Ono što je izuzetno je to koliko je imala težak život a njena pojava je bila tako mirna – i stoga, i njen mladoliki izgled. To su bile stvari za koje nisam imao prostora da istražujem, mada sam ih primetio za neki dalji rad. Uvek je važno prepoznati neposredne utiske, pa čak i poznate klijente „gledati novim očima" kako bi se zapazila neslaganja ili stvari od terapeutskog značaja. Problem koji je iznela je strah od posla za koji je obučavana poslednjih 10 godina. Želela je da bude socijalni radnik, i sada kada su njena deca otišla od kuće, ovo je bio njen cilj. Umesto da pokušam da radim na njenom samopouzdanju ili da saznam njene strahove, želeo sam da saznam o njenom kontekstu – o podršci u njenom okruženju za nju da to učini. Ona je imala profesionalnu podršku od grupe socijalnih radnika, tako da to nije bio problem. Međutim, njen muž je rekao da će se razvesti ako ona krene sa tim i pređe u ovakav profesionalni rad. Ovo je bila prilično jaka reakcija, ali ne i potpuno iznenađujuća s obzirom na patrijarhalnu kulturu u kojoj se ovo odigralo. Kada sam se dalje raspitao, otkrila je da je bila žrtva nasilja u porodici decenijama. Bilo mi je čudno da za 10 godina njenih studija i terapija vezanih za njene težnje za socijalni rad, niko do ovoga nije došao ili se njeni učitelji nekako nisu osećali odgovorinim da to vide i da se pozabave time. U terapiji je važno da se ne fokusiramo samo na osećanja, već i na kontekst, posebno ako je taj kontekst trenutno zlonameran. To treba da se zadrži kao fokus terapije. Zato sam bio nevoljan da see bavim drugim problemima, osim ako jezgro ovoga – njen razumljiv strah – nije bio u pitanju. Rekla je da je nasilje prestalo tek nedavno. Pričao sam joj o svojim osećanjima dok sam sedeo sa njom – kako sam otvoren za nju, da se osećam veoma povezano sa ozbiljnošću probema, da želim da je podržim, ali da sam veoma oprezan i želim da nastavim na način koji je pun poštovanja. Istakao sam da je strah bio skoro kao „član porodice". Složila se sa mnom. Zamolio sam je da da identitet strahu – rekla je da je to osoba u crnoj odeći, sa velikim očima, osmehom i kopljem. Opisala ga je kao „jezivo". Pitao sam za više detalja – kako je odeća izgledala. Želim da je stvarno uzemljim u njenoj vezi sa strahom. Zatim sam je pozvao da učestvuje u Geštalt eksperimentu: „budi" strah – da mi pokaže kako je strah stajao, sa svojim kopljem i velikim očima. Tako je i uradila – i ja sam to uradio sa njom. Često može da bude dobro da radite takve eksperimente sa svojim klijentom. Zatim sam je zamolio da ponovo sedne – nisam hteo da potrošim previše vremena na to. Opisivanje, straha, biti strah, samo po sebi je bilo dosta. Rekla je da oseća kao da sam joj dao mnogo u ovom procesu i osećala se nevoljno da uzme više – kao da mora da mi vrati. Objasnila je da je školovana da „bude tu" za muškarca, i iako se bunila protiv toga kao devojčica, da je to bio deo njenog uslovljavanja. Tako da sam „išao sa" tom situacijom,a onda se zaustavio. Rekao sam, „ok, šta bi želela da mi daš na neki način; otvoren sam za primanje". Sedeli smo u tišini, a zatim je ona rekla da želi da mi da svoju zahvalnost za ono što sam uradio za nju do sada. Nakon ovoga, osećala se ponovo sigurno pored mene, spremna da nastavi dalje. Veoma je važno da se sluša tačno ono što se dešava sa klijentom, trenutak po trenutak, i da se bude sa njima tu, idući njihovim ritmom. Pitao sam je gde je sada strah – odgovorila je da je u njoj i da njegovo koplje ubada u njen mozak i da je to povređuje. Prebacili smo se u direktni relacioni režim. Rekao sam joj da se osećam tužno zbog bola koji oseća, veom tužno. Želeo sam da je „spasem", da je zaštitim, ali nisam znao kako da to uradim. Bila je veoma dotaknuta, i neko vreme smo tako sedeli u tihoj vezi. Ovo je bio ključni pomak – neko kome je stalo, ko je mogao da bude sa njom, u zaštitnom režimu, ali ipak nije žurio za popravljanjem stvari. Ovo je bio „ja-ti" momenat, dva ljudska bića, potpuno povezana. Ja sam bio terapeut, ona klijent, ali u tom mestu, bili smo dvoje ljudi koji sede zajedno, u dubokom bolu situacije. Uzeo sam njen bol za ozbiljno – ne samo kao igrani eksperiment, niti samo kao figuru straha, već zapravo, kao nekoliko decenija straha zbog nasilja. Dok smo ovako sedeli, naša srca su se otvorila. Bio sam duboko dirnut, kao i ona. Oboje smo ovo izjavili. Zatim sam rekao – pa, i ja imam koplje, to je koplje zaštite. Pozvao sam je „da me prihvati", zajedno sa mojim kopljem, u svoje srce. Mogla je to da uradi lako, i plakala je. Osećala se sigurno i zbrinuto. Ovo se naziva „samo objekat" - prihvatanje „mene" unutra,značilo je da je imala figuru autoriteta u sebi koja je bila ZA nju, kao što je njeno odrastanje bilo supresivno, i od nje se očekivalo da bude tu ZA muškarce u svom životu. Iako se nije velika količina „desila" na terapiji, ona je imala veliki uticaj. Na kraju sam je pitao o tome gde je njen strah bio u odnosu na njeno kretanje ka svojoj profesiji. Rekla je da se više nije osećala prestrašeno. Pitao sam je – čak i po cenu razvoda? Odgovorila je potvrdno. Ovo je jednostavno jedan deo rada koji treba da bude u toku terapije, koji se bavi odnosom i suočavanjem sa time nakon duge faze nasilja. Želeo bih da bliže posmatram ovo, jer je i dalje moguće da se nasilje može vratiti, i kao profesionalac i kao osoba koja je brižna, želim da budem siguran da nisam ni na koji način deo tog ciklusa.
|
|
|
