Rekla je - 'Osećam se sigurno sa tobom'. Odgovorio sam - 'to je na neki način projekcija, zato što sam to samo ja - siguran na mnogo načina, ali u nekom trenutku ću verovatno nešto propustiti i samim tim neću biti tako siguran'. Teško joj je bilo da ovo čuje i to ju je podsetilo na poteškoće sa njenim ocem i njenom potrebom da iskristališe granice sa njim kada se oseća zbunjeno i maglovito.
Rekla je da ceni da to što je vidim...i da je to ono što joj je bilo potrebno. Pričala je o teškoćama koje je imala da je roditelji primete kao zasenogn pojedinca i o svojim istorijskim poteškoćama sa njima u smislu uslovljene ljubavi, kao dobra devojčica.
Dok sam sedeo sa njom, saznao sam načine na koje mogu da je vidim kao kada je bila dete, sa svojim potrebama za odobravanjem, prihvatanjem i brigom; a u isto vreme da je vidim kao odraslu, kako želi i ima potrebu da se izdvaja, da bude svoja da pronađe svoje tlo i da njene granice bude jasne.
Ovo je dubko dirljivo za nju, da bude viđena kada je u oba ta mesta i da u njima bude u isto vreme podržana. Ovo je bio jedan od onih ja-ti momenata. Govorio sam tome kako sam se tu osećao prostrano, osnovano i prisutno, da sam zaista mogao da stvorim uslove sigurnosti za nju, da bude u mogućnosti da bude i održana/podržana/prisutna, a takođe i oslobođena - podstaknuta da se pokrene u svom sopstvenom životu, tako da se možemo sresti kao dvoje jednakih.
Ovo je ostavilo utiska na nju na mnogo nivoa. Pričao sam sa njom kao sa odaslom osobom, priznajući granicu između nas, kao i povezanost, kao dva tražioca. Zatim sam je pozvao da priča izmesta kada je dete, da navede šta je želela od mene.
Rekla je da je ono za čime je čeznula od svog oca bilo priznanje da mu je ona važna. Rekao sam joj da će mi biti drago da se prebacim u režim 'oca' - odgajio sam i svoje ćerke...i mogao sam da pričam sa tog stanovišta sa njom. Zato sam pričao 'kao' njen otac, govoreći joj koliko mi je ona dragocena.
Ona je zatim zatražila da čuje da je bila voljena,bez obzira na sve. Ponovio sam to, navodeći da, iako bih mogao da se ne slažem sa izboirma koje je napravila, ili da mi se čak nedopadaju neki njeni aspekti, da je moja osnova porodičnog odnosa bila veza ljubavi.
Na ovaj način, mogao sam da odgovorim na njenu duboku potrebu koju je imala da bude primećena u ovom stanovištu. U prirodi terapeutskog procesa, nisam zapravo bio njen otac, ali je uticaj bio skoro pa isti.
Ovo je rezultat ostvarivanja jakog i relacionog tla u terapeutskom procesu, što onda omogućava takvim izjavama da imaju efekat transformacije.
Ona se osećala potpunijom i sposobnom da spoji odrasli i dečiji deo sebe.
Нема коментара:
Постави коментар