Problem koji je iznela je strah od posla za koji je obučavana poslednjih 10 godina. Želela je da bude socijalni radnik, i sada kada su njena deca otišla od kuće, ovo je bio njen cilj.
Umesto da pokušam da radim na njenom samopouzdanju ili da saznam njene strahove, želeo sam da saznam o njenom kontekstu – o podršci u njenom okruženju za nju da to učini. Ona je imala profesionalnu podršku od grupe socijalnih radnika, tako da to nije bio problem.
Međutim, njen muž je rekao da će se razvesti ako ona krene sa tim i pređe u ovakav profesionalni rad. Ovo je bila prilično jaka reakcija, ali ne i potpuno iznenađujuća s obzirom na patrijarhalnu kulturu u kojoj se ovo odigralo.
Kada sam se dalje raspitao, otkrila je da je bila žrtva nasilja u porodici decenijama.
Bilo mi je čudno da za 10 godina njenih studija i terapija vezanih za njene težnje za socijalni rad, niko do ovoga nije došao ili se njeni učitelji nekako nisu osećali odgovorinim da to vide i da se pozabave time.
U terapiji je važno da se ne fokusiramo samo na osećanja, već i na kontekst, posebno ako je taj kontekst trenutno zlonameran. To treba da se zadrži kao fokus terapije.
Zato sam bio nevoljan da see bavim drugim problemima, osim ako jezgro ovoga – njen razumljiv strah – nije bio u pitanju. Rekla je da je nasilje prestalo tek nedavno.
Pričao sam joj o svojim osećanjima dok sam sedeo sa njom – kako sam otvoren za nju, da se osećam veoma povezano sa ozbiljnošću probema, da želim da je podržim, ali da sam veoma oprezan i želim da nastavim na način koji je pun poštovanja.
Istakao sam da je strah bio skoro kao „član porodice". Složila se sa mnom. Zamolio sam je da da identitet strahu – rekla je da je to osoba u crnoj odeći, sa velikim očima, osmehom i kopljem. Opisala ga je kao „jezivo".
Pitao sam za više detalja – kako je odeća izgledala. Želim da je stvarno uzemljim u njenoj vezi sa strahom. Zatim sam je pozvao da učestvuje u Geštalt eksperimentu: „budi" strah – da mi pokaže kako je strah stajao, sa svojim kopljem i velikim očima.
Tako je i uradila – i ja sam to uradio sa njom. Često može da bude dobro da radite takve eksperimente sa svojim klijentom.
Zatim sam je zamolio da ponovo sedne – nisam hteo da potrošim previše vremena na to. Opisivanje, straha, biti strah, samo po sebi je bilo dosta.
Rekla je da oseća kao da sam joj dao mnogo u ovom procesu i osećala se nevoljno da uzme više – kao da mora da mi vrati. Objasnila je da je školovana da „bude tu" za muškarca, i iako se bunila protiv toga kao devojčica, da je to bio deo njenog uslovljavanja.
Tako da sam „išao sa" tom situacijom,a onda se zaustavio. Rekao sam, „ok, šta bi želela da mi daš na neki način; otvoren sam za primanje". Sedeli smo u tišini, a zatim je ona rekla da želi da mi da svoju zahvalnost za ono što sam uradio za nju do sada.
Nakon ovoga, osećala se ponovo sigurno pored mene, spremna da nastavi dalje. Veoma je važno da se sluša tačno ono što se dešava sa klijentom, trenutak po trenutak, i da se bude sa njima tu, idući njihovim ritmom.
Pitao sam je gde je sada strah – odgovorila je da je u njoj i da njegovo koplje ubada u njen mozak i da je to povređuje.
Prebacili smo se u direktni relacioni režim. Rekao sam joj da se osećam tužno zbog bola koji oseća, veom tužno. Želeo sam da je „spasem", da je zaštitim, ali nisam znao kako da to uradim.
Bila je veoma dotaknuta, i neko vreme smo tako sedeli u tihoj vezi. Ovo je bio ključni pomak – neko kome je stalo, ko je mogao da bude sa njom, u zaštitnom režimu, ali ipak nije žurio za popravljanjem stvari.
Ovo je bio „ja-ti" momenat, dva ljudska bića, potpuno povezana. Ja sam bio terapeut, ona klijent, ali u tom mestu, bili smo dvoje ljudi koji sede zajedno, u dubokom bolu situacije. Uzeo sam njen bol za ozbiljno – ne samo kao igrani eksperiment, niti samo kao figuru straha, već zapravo, kao nekoliko decenija straha zbog nasilja.
Dok smo ovako sedeli, naša srca su se otvorila. Bio sam duboko dirnut, kao i ona. Oboje smo ovo izjavili.
Zatim sam rekao – pa, i ja imam koplje, to je koplje zaštite. Pozvao sam je „da me prihvati", zajedno sa mojim kopljem, u svoje srce.
Mogla je to da uradi lako, i plakala je. Osećala se sigurno i zbrinuto.
Ovo se naziva „samo objekat" - prihvatanje „mene" unutra,značilo je da je imala figuru autoriteta u sebi koja je bila ZA nju, kao što je njeno odrastanje bilo supresivno, i od nje se očekivalo da bude tu ZA muškarce u svom životu.
Iako se nije velika količina „desila" na terapiji, ona je imala veliki uticaj. Na kraju sam je pitao o tome gde je njen strah bio u odnosu na njeno kretanje ka svojoj profesiji. Rekla je da se više nije osećala prestrašeno. Pitao sam je – čak i po cenu razvoda? Odgovorila je potvrdno.
Ovo je jednostavno jedan deo rada koji treba da bude u toku terapije, koji se bavi odnosom i suočavanjem sa time nakon duge faze nasilja. Želeo bih da bliže posmatram ovo, jer je i dalje moguće da se nasilje može vratiti, i kao profesionalac i kao osoba koja je brižna, želim da budem siguran da nisam ni na koji način deo tog ciklusa.
Нема коментара:
Постави коментар