Case #85 - Prazan bazen

Danijela je ispričala vrlo traumatičnu priču. Oboje, njen muž i ona, su bili učitelji, i putovali su zajedno, predavali su Engleski u raznim zemljama. Upoznali su se na koledžu, i izgledalo je da su vrlo bliski, kreativni, i zainteresovani u duhovnost, uključeni u umetnost.
U nekom trenutku on je otišao u Francusku zbog neke umetničke izložbe. I nije se vratio. Odlučio je da ilegalno ostane tamo. Uradio je to bez da je upozorio Danijelu, i bez razgovora. To je, naravno, bilo vrlo uznemirujuće. Kako je vreme prolazilo, stvari se nisu menjale. Nije je pozvao da mu se pridruži, iako se vraćao kući nekoliko puta. Svaki put, komunikacija je bila usiljena, i Danijela je nastavila da se oseća jako povređano zbog nastale situacije.
Osećala je kao da joj je život na nekom odvojenom mestu, gde nije mogla da krene napred sa više samopouzdanja, niti je mogla da reši situaciju.
Posle nekog vremena, čula je od druge osobe da je on umro prošle godine tamo. To ju je još više uništilo. Saznala je da je proces razvoda bio jako težak i to je još pogoršalo njeno stanje.
Opisala je svoj doživljaj kao zgradu čiju su temelji popustili, i koja je sad gomila šuta. Provela je sledećih 6 godina ponovno gradeći svoj život, deo po deo. Postala je jako zainteresovana za praktikovanje duhovnosti i filozofiju, rad na izgradnji ličnosti, i posvetila je dosta vremena i truda na izvlačenje iz traume.
Sada kada se podigla na zdrave noge, pojavio se nov problem, kako ući u novu vezu. Bila je u nekoliko veza od tad, ali nijedna nije potrajala.
Sad se osećala spremnijom za ozbiljniju vezu. Trenutno je bila u vezi, ali nije napredovala mnogo, zbog njene ambivalentnosti.
Opisala je to kao stajanje na ivici bazena, osećajući se zaleđeno, u nemogućnosti da uskoči.
Istakao sam da je to normalno, uzimajući u obzir njeno iskustvo. Iskoristio sam njenu metaforu za dalje istraživanje svesnosti. Rekao sam da poslednji put kad je uskočila u vezu, izgledalo je kao da je bazen pun vode, ali ustvari, to nije bio slučaj, i to ju je jako povredilo.
Zato je bilo jako važno da proveri koliko je vode u bazenu. Uporedio sam to sa upoznavanjem tudjih senki. Pitao sam je da li je bolja u pronicanju u senke drugih ljudi.
Htela je da se fokusira na ono što joj je bilo potrebno da obrati pažnju, vezano za nju samu, na njene sopstvene senke. Ali u ovoj prilici, neobično, nisam hteo to da radim. Prosudio sam da sa intezivnim ličnim radom kroz koji je prošla, da je postala vrlo svesna svojih senki, i da je mogla da to kontroliše.
Zato sam se fokusirao na ono što joj je bilo potrebno od partnera, sklanjajući fokus sa nje.
Obično hoću da postavim klijenta u fokus. Ali kad neko prihvati dobar deo odgovornosti za sebe, onda može biti dobro da ga navedemo da gleda u svet, da proceni druge.
Problem u Geštaltu je taj da ne pratimo formulu. Šta je dobro u nekoj situaciji nije nužno bitno u drugoj. 'Zavisi'... od stepena razvoja osobe, njenih potreba, svesnosti, i sta nedostaje tu. U ovom slučaju, ono što je došlo u fokus, kako sam ja razumeo, je njena mogućnost da stvarno vidi druge osobe, šta one jesu, bez ikakvog straha ili predumišljaja.
U Geštaltu se dosta fokusiramo na prizemljenje osobe i njenih čulnih iskustava, njihovog somatskog iskustva, u sadašnji trenutak u trenutnom prostoru.
Takođe, radimo sa metaforama; u ovom slučaju, to je bilo jako korisno, jer je ukazalo na način da se pokrenemo unapred. Rad u svetu te osobe, njihovim jezikom, daje nam direktan pristup njihovom svetu fenomena.