Martin je izašao sa problemom tenzije u stomaku koja se javila tokom grupne meditacije. Pitao sam ga da li mu je taj osećaj poznat - bio je neobičan.
Pitao se da li je to možda u vezi sa periodom kada je bio dete i imao iznenadne zdravstvene probleme, o kojim mu je majka kasnije ispričala.
Rekao sam mu da uđe u osećanje koje mu je u telu - bilo je drhtavo. Kako je ulazio u to, lice mu se smekšalo, suze su mu bile u očima, i rekao je da može da čuje glasove svog dede i svog oca koji ga umiruju.
Pitao sam ga o porodičnom kontekstu - o njegovom polju. Rekao je da su ga roditelji voleli i podržavali, kao i stariji braća i sestre. Imao je zdravo detinjstvo ispunjeno ljubavlju.
Strah je bio neuobičajen u njegovom trenutnom životu.
Ovo je bilo donekle neobično u terapiji, i značilo je da osećanje straha koje je imao u stomaku ima drugačije značenje od uobičajenog kada je neko preživeo traumu ili ima nezavršen posao.
Rekao je da ne rizikuje puno, da vodi udoban i stabilan i srećan život, i na poslu i kod kuće.
Ovo je zvučalo sjajno... osim što je osećanje u njegovom stomaku ukazivalo da je on možda želeo nešto više. Objasnio sam da strah prethodi iskustvu uzbuđenja, što se dešava onda kada je strah integrisan u nečije biće.
Vratili smo se strahu, za koji sam sumnjao da ukazuje na želju za više rizika, i samim tim više avanture u njegovom životu. On se složio.
Tražio sam mu da mi da viziju iz tri oblasti - lične, poslovne i ljubavne.
Njegova lična vizija je bila stajanje na vrhu visoke planine na koju se popeo.
Njegova ljubavna vizija je bila putovanje u kamp-kućici sa svojom porodicom.
Njegova poslovna vizija je bila stvaranje svoje kompanije, zasnovane na progresivnoj viziji.
Kako je zamišljao ove stvari, opet je imao suze u očima, i rekao je da oseća veliku zahvalnost prema životu.
Objasnio sam kako podrška pomaže preobraćanju anksioznosti i straha u uzbuđenje, i istražili smo kakva podrška bi njemu bila potrebna da bi omogućio ovim stvarima da se dogode.
Ovaj slučaj pokazuje koliko je važno prići iskustvima ljudi sa fenomenološke pozicije - ne interpretirati šta pojedinačni simptomi znače. Ovo postižemo stavljanjem u zagradu pretpostavke, teorije, itd., i bivanjem prisutnim sa značenjem koje to ima za klijenta.
Rezultat je da se klijent oseća saslušano, viđeno i shvaćeno, i možemo preciznije znati gde da radimo sa njim. Odlazak u porodičnu prošlost u potrazi za izvorom straha bi bilo traćenje vremena. Bilo je očigledno da je imao zdravo odrastanje i nije bilo ničega što je on pokazivao, a što bi ukazalo da izbegava nešto. Ovo nam omogućuje da radimo u sadašnjosti, i da se krećemo ka budućnosti. Geštaltistički rad se tiče i budućnosti polja i prošlosti polja, a sa oboje se radi u sadašnjosti.
Pitao se da li je to možda u vezi sa periodom kada je bio dete i imao iznenadne zdravstvene probleme, o kojim mu je majka kasnije ispričala.
Rekao sam mu da uđe u osećanje koje mu je u telu - bilo je drhtavo. Kako je ulazio u to, lice mu se smekšalo, suze su mu bile u očima, i rekao je da može da čuje glasove svog dede i svog oca koji ga umiruju.
Pitao sam ga o porodičnom kontekstu - o njegovom polju. Rekao je da su ga roditelji voleli i podržavali, kao i stariji braća i sestre. Imao je zdravo detinjstvo ispunjeno ljubavlju.
Strah je bio neuobičajen u njegovom trenutnom životu.
Ovo je bilo donekle neobično u terapiji, i značilo je da osećanje straha koje je imao u stomaku ima drugačije značenje od uobičajenog kada je neko preživeo traumu ili ima nezavršen posao.
Rekao je da ne rizikuje puno, da vodi udoban i stabilan i srećan život, i na poslu i kod kuće.
Ovo je zvučalo sjajno... osim što je osećanje u njegovom stomaku ukazivalo da je on možda želeo nešto više. Objasnio sam da strah prethodi iskustvu uzbuđenja, što se dešava onda kada je strah integrisan u nečije biće.
Vratili smo se strahu, za koji sam sumnjao da ukazuje na želju za više rizika, i samim tim više avanture u njegovom životu. On se složio.
Tražio sam mu da mi da viziju iz tri oblasti - lične, poslovne i ljubavne.
Njegova lična vizija je bila stajanje na vrhu visoke planine na koju se popeo.
Njegova ljubavna vizija je bila putovanje u kamp-kućici sa svojom porodicom.
Njegova poslovna vizija je bila stvaranje svoje kompanije, zasnovane na progresivnoj viziji.
Kako je zamišljao ove stvari, opet je imao suze u očima, i rekao je da oseća veliku zahvalnost prema životu.
Objasnio sam kako podrška pomaže preobraćanju anksioznosti i straha u uzbuđenje, i istražili smo kakva podrška bi njemu bila potrebna da bi omogućio ovim stvarima da se dogode.
Ovaj slučaj pokazuje koliko je važno prići iskustvima ljudi sa fenomenološke pozicije - ne interpretirati šta pojedinačni simptomi znače. Ovo postižemo stavljanjem u zagradu pretpostavke, teorije, itd., i bivanjem prisutnim sa značenjem koje to ima za klijenta.
Rezultat je da se klijent oseća saslušano, viđeno i shvaćeno, i možemo preciznije znati gde da radimo sa njim. Odlazak u porodičnu prošlost u potrazi za izvorom straha bi bilo traćenje vremena. Bilo je očigledno da je imao zdravo odrastanje i nije bilo ničega što je on pokazivao, a što bi ukazalo da izbegava nešto. Ovo nam omogućuje da radimo u sadašnjosti, i da se krećemo ka budućnosti. Geštaltistički rad se tiče i budućnosti polja i prošlosti polja, a sa oboje se radi u sadašnjosti.
Нема коментара:
Постави коментар