Čim je Anabela počela da govori osetio sam se neprijatno. Jasno želela da ispriča njenu 'priču', o tome kako je pogrešila na više načina, kako je hrabro htela da pomogne drugima u porodici, itd. Našao sam da se osećam nestrpljivo, i da nisam hteo da je slušam. Mogao sam videti da ona samo hoće da priča, da popuni proistor, bez dopuštanja bilo kakvog ulaza – izgledalo je kao da samo hoće da se požali.
Posle nekog vremena, pitala me je nešto vezano za njenu priču. Ali opet, osetio sam se neprijatno, i izgledalo je da ima mnogo pitanja...ali to me je proizvelo u eksperta da rešim njenu situaciju.
Nisam, zapravo, rekao ništa o mojim osećanjima. Razgovarao sam sa njom, ali sam odbio da odgovorim na sva pitanja, pitajući je da ih zapravo formuliše kao izjave.
To je uobičajen pravac u Geštaltu, jer često su pitanja način za izbegavanje odgovornosti, ili pokazivanja u vezi. Izjave dopuštaju da osobe budu ono što jesu, šta osećaju, šta žele, u mnogo direktnijem maniru.
Nisam rekao ništa, jer sam mogao da osetim sopstvene reakcije, i želeo sam da tu razumem sebe. Sedeo sam sa svojim reakcijama, i stupao u kontakt sa mojim doživljajem.
Svaki put kada je Anabela progovarala, bilo je na isti način, i imao sam iste reakcije, uključujući i to da je pitam da pravi izjave. To je sve što sam mogao da radim da prekinem šablon, i nisam hteo da me odvuče u ulogu koju mi je nudila – velika mudra osoba.
Ovo je bilo dovoljno da je zainteresujem. Stavljajući je u sopstveni doživljaj dalo joj je drugačije iskustvo, i zbog toga sam uradio to na neutralan način, da bi bila sposobna da počne da primećuje svoja osećanja više.
Diskutovao sam o autentičnosti. Odjendnom je rekla – 'Želim iskren odgovor od Vas, kako me pronalaziš?'
Udahnuo sam, kako je ovo bilo otvaranje ka produbljivanju povezanosti, ali sam takođe morao da nastavim oprezno jer sam shvatio osetljivost koja se nalazila pored pitanja. Sa ovim pitanjem sam bio voljan da se uhvatim u koštac, jer sam prosudio kao autentičnije pitanje.
Jer sam seo sa svojim doživljajem tog vremena sa njim, bio sam u stanju da imenujem nešto, ne direktno vezano za nju, već o svom iskustvu.
Rekao sam – 'svaki put kad progovoriš, doživim potrebu da budem zaverenik...osećam se povučenim da se složim sa tobom, da potvrdim tvoj pogled na tvoju prodicu i kako te tretiraju. Osećam se nelagodno sa tim, jer ne želim da te odbijem, kao ni da ti se pridružim.'
Ovo je bilo imenovanje mog doživljaja na način na koji joj je ostavljeno mesta da se pronađe u odgovoru. Moj pokušaj da ne posramljujućom izjavom dam vrlo važan odgovr.
Anabel se široko nasmejala. Rekla je – 'hvala ti. Ostali su rekli isto, ali niko tako jasno kao ti. Znam o čemu pričaš. Osećam se kao da pokušavam da pridobijem ljude na svoju stranu.'
Onda smo imali vrlo značajan iskren dijalog. Ukazao sam da postoje i druge strane sem konspiratorske – to može biti zanimljivo, deca mogu toga da se igraju. Istražili smo druge aspeke, i Anabela se vidljivo opustila, kao i ja! Desio se pomeraj u mom doživljaju...pošto sam bio u stanju da imenujem to. Ona je doživela da bude viđena.
Ovo je ja-ti kontakt koji tražimo u Geštaltu, i osnova je za produbljivanje povezanosti.
Posle nekog vremena, pitala me je nešto vezano za njenu priču. Ali opet, osetio sam se neprijatno, i izgledalo je da ima mnogo pitanja...ali to me je proizvelo u eksperta da rešim njenu situaciju.
Nisam, zapravo, rekao ništa o mojim osećanjima. Razgovarao sam sa njom, ali sam odbio da odgovorim na sva pitanja, pitajući je da ih zapravo formuliše kao izjave.
To je uobičajen pravac u Geštaltu, jer često su pitanja način za izbegavanje odgovornosti, ili pokazivanja u vezi. Izjave dopuštaju da osobe budu ono što jesu, šta osećaju, šta žele, u mnogo direktnijem maniru.
Nisam rekao ništa, jer sam mogao da osetim sopstvene reakcije, i želeo sam da tu razumem sebe. Sedeo sam sa svojim reakcijama, i stupao u kontakt sa mojim doživljajem.
Svaki put kada je Anabela progovarala, bilo je na isti način, i imao sam iste reakcije, uključujući i to da je pitam da pravi izjave. To je sve što sam mogao da radim da prekinem šablon, i nisam hteo da me odvuče u ulogu koju mi je nudila – velika mudra osoba.
Ovo je bilo dovoljno da je zainteresujem. Stavljajući je u sopstveni doživljaj dalo joj je drugačije iskustvo, i zbog toga sam uradio to na neutralan način, da bi bila sposobna da počne da primećuje svoja osećanja više.
Diskutovao sam o autentičnosti. Odjendnom je rekla – 'Želim iskren odgovor od Vas, kako me pronalaziš?'
Udahnuo sam, kako je ovo bilo otvaranje ka produbljivanju povezanosti, ali sam takođe morao da nastavim oprezno jer sam shvatio osetljivost koja se nalazila pored pitanja. Sa ovim pitanjem sam bio voljan da se uhvatim u koštac, jer sam prosudio kao autentičnije pitanje.
Jer sam seo sa svojim doživljajem tog vremena sa njim, bio sam u stanju da imenujem nešto, ne direktno vezano za nju, već o svom iskustvu.
Rekao sam – 'svaki put kad progovoriš, doživim potrebu da budem zaverenik...osećam se povučenim da se složim sa tobom, da potvrdim tvoj pogled na tvoju prodicu i kako te tretiraju. Osećam se nelagodno sa tim, jer ne želim da te odbijem, kao ni da ti se pridružim.'
Ovo je bilo imenovanje mog doživljaja na način na koji joj je ostavljeno mesta da se pronađe u odgovoru. Moj pokušaj da ne posramljujućom izjavom dam vrlo važan odgovr.
Anabel se široko nasmejala. Rekla je – 'hvala ti. Ostali su rekli isto, ali niko tako jasno kao ti. Znam o čemu pričaš. Osećam se kao da pokušavam da pridobijem ljude na svoju stranu.'
Onda smo imali vrlo značajan iskren dijalog. Ukazao sam da postoje i druge strane sem konspiratorske – to može biti zanimljivo, deca mogu toga da se igraju. Istražili smo druge aspeke, i Anabela se vidljivo opustila, kao i ja! Desio se pomeraj u mom doživljaju...pošto sam bio u stanju da imenujem to. Ona je doživela da bude viđena.
Ovo je ja-ti kontakt koji tražimo u Geštaltu, i osnova je za produbljivanje povezanosti.
Нема коментара:
Постави коментар