Pušila je marihuanu, on nije. Ona je zainteresovana u hard kor pornografiju, on nije. Ona je htela da ima više seksualnih partnera, on nije. Sviđala mu se njena neobuzdanost, ali ga je isto tako to i bolelo. Video je da je nestabilna, ali je osećao da može da joj pomogne. Nije hteo da još jedna veza propadne, pa je zaglavio sa ovom vezom već dve godine. Često je bila reaktivna, ponekad bi vrištala na njega, i bila vrlo nestabilna.
Izgledalo je kao da je preteško, ali on nije hteo da odustane. Imao je ideju da je njegova ljubav može promeniti, da bi stvari mogle da se poprave.
Pitao sam ga: šta ako se stvari ne poprave? Šta ako se ona ne promeni? Šta ako ona neće da se promeni? Šta ako nikad ne pristane na monogamiju?
Bila su to teštka pitanja koja je morao razmotriti. Pitao sam ga direktno, jer je bio više u fanzaziji nego u realnosti. I izbegavao je da se pozabavi sa 'onim što jeste', i njegovim osećanjima povodom toga. Udaljio se od sebe sanjajući o budućnosti.
Geštalt je prilično usresređen na sadašnjost, posebno na naš doživljaj sadašnjosti. Ljudi obično trebaju podršku da stvarno dođu u sadašnjost, i Zek je imao njegove određene načine da izbegne sadašnjost.
Prateći proces, postalo mu je jasno da nije hteo da živi tako, nije hteo ovu besmislenu borbu u vezi, i da ako se ona ne promeni, onda ta veza nema smisla za njega, i da je trebao da odustane.
Bio sam oprezan da ne izvršim uticaj na njega. Egzistencijalno gledište je da bilo šta što izabereš je tvoj izbor, i da samo trebaš da budeš voljan da živiš sa posledicama, predvidljivim i nepredvidljivim. Moj zadatak ovde je bio da suprotstavim nekog sa njegovim izborima, sa posledicama njegovih izbora, i da pomognem da se skloni sa ivice i 'uđe' u svoj život. Ono što je važno je da se razjasni je to da oni prave izbore, ne drugi, niti okolnosti.
U ovom slučaju, ako odluči da ostane, onda će biti bez jasnih izbora da bude sa njom kakva jeste, pre nego da izabere to sa planom za promene. Bilo mu je teško da napusti taj plan, ali kad jeste, mogao je videti da tu nije bilo mnogo za njega.
Kako bilo, mogao sam reći da, koliko god racionalno zvučao, nije bilo baš jednostavno.
Predložio sam mu da simuliramo razgovor između dve strane, jedne koja je bilo spremna da odustane, i druge koja je htela da ostane u vezi.
Postalo je jasno da je deo njega koji je hteo da ostane bio on kao dete, vrlo emotivan. Deo koji je bio za odustajanje je bio racionalan deo njegove ličnosti, koji je mogao da se odvoji. Samo jer je pravio 'razuman' i racionalan izbor, to nije značilo razrešenje situacije. Detinji deo, osećajni deo, morao je da bude uključen u odluku. To je postavilo dužu raspravu između ta dva dela – ne samo reči, već i osećanja na obe strane.
Polako, dolazili smo do dogovora, sporazuma. Tu je bilo rešenje do kog se došlo, koje je uključivalo detinju stranu. Ali nisam pretpostavio da je to kraj priče, iako je bio kraj seanse. To je bilo nešto čemu sam morao da se vraćam u narednim seansama.
Fric Perls je to nazvao našim 'autoritetom' i 'gubitnikom', takmičarskim, jasnim i naprednim razmišljanjem možemo osetiti da postoji drugi deo nas koji minira uputstva autoriteta. U ovom slučaju, racionalni i osećajni deo nije bio dovoljan, morali smo biti pažljivi da ne pridjemo mnogo autoritetu.
Нема коментара:
Постави коментар