Case #45 - Kako se nositi sa očajem

Beti je želela da priča o svom strahu. Nije mogla da identifikuje o čemu se radilo, ili sa čime je bilo povezano.
Ali pre nego što sam pristao na njen fokus, želeo sam da znam više o njoj. Pitao sam je o deci, braku, poslu. Kazala je da je skoro dala otkaz na poslu koji je imala 20 godina, i da je u periodu tranzicije. Njen porodični život je staložen i siguran, njena ćerka lepa i talentovana i njen muž ju je voleo.
Ali kad sam je pogledao, nije delovala srećno. Pitao sam je da li je bila srećna i odgovorila je da nije. Svi su mislili da ima savršen život, savršenu porodicu. Pitao sam šta nije uredu.
Odgovorila mi je – moj muž me voli više nego što ja volim njega. Sa njim sam sigurna, ali je to ugovoreni brak i on 'nije moj tip'. Pitao sam šta je njen tip: jak karakter, sa jasnom ličnom predstavom o životu, i dobrim ukusom. On nije bio ništa od toga.
Ovo je imalo uticaja na mene, i trebalo mi je vremena da to primim. Izuzetan život, ali je nešto suštinski falilo. Pogledao sam je u oči i mogao videti koliko je očajna. Pitao sam koliko ima godina – 44. Pitao sam je da li bi provela sledeće 44 godine sa njim, rekla je, da.
To je bilo jasno, njen izbor je bio da bude tu. Ali cena toga je na neki način prekid u smislu povezanosti u vezi. Osnovna potreba za strašću, sastankom i sinergijom nije bila prisutna. Ona se navikla na površno srećan život, ali to nije zadovoljavalo dublje potrebe.
U Geštaltu, zanima nas izbor, i to se posmatra u terminima egzistencijalnog. Život nas postavlja u razne situacije, ali uvek imamo izbor. Naš osećaj zatvora dolazi ne iz spoljnih uslova, već iz zaborava naših neprekidnih mogućnosti izbora.
Sa izborom dolaze i posledice, i dobro proživljen život je onaj gde prezimamo odgovornost za posledice, pre nego da krivimo druge, ili da provedemo život želeći da smo negde drugde.
Ovo je ono što je Beti doživljavala. Njeni izbori su jasni, kao i posledice. Ali je bila očajna, i ako neće da ostane ovako, nešto mora da se promeni.
Dostupni su joj razni izbori u strukturi u kojoj je odlučila da ostane.
Proveo sam dosta vremena sa njom, posmatrajući njen očaj, potvrđujući da je tako. Ovo je prostor povezanosti, gde ništa ne mora da se menja, ovde nema agendi, i fokus je na bivstvovanju, biti sa, i prepoznavanju. Ovo je takođe poznato kao ja-ti.
Posle ovoga, prešao sam na pitanje 'šta je moguće'. Da bi započeli sa razmatranjem to prosto znači neku vrstu 'rešenja' za situaciju za koju nema rešenja. Ali pošto sam neko vreme bio prisutan u tom životnom prostoru, mogli smo da istražujemo zajedno druge izbore i perspektive.
Pitao sam je da li uviđa svoj očaj. Da li mu je pokazala kao što je meni. Rekla je ne. Podelio sam sa njom događaj iz svog života, gde je moja partnerka pokazala njen očaj vezan za nešto što je imalo veliki uticaj na mene. Pošto ju je voleo, ovo može biti početak neke vrste promene.
Ukazao sam da on nikad ne bi mogao biti njen 'tip', ali ako je motivisan, mogao je napraviti napredak u tom smeru. Lopta je bila na njenoj strani, njen korak da razgovara sa njim o svojoj pravoj prirodi i potrebama. Izazov je to uraditi na način koji proizvodi pozitivan rezultat.
Predložio sam da ga pita da je gleda 10 minuta u oči, bez razgovora, i da mu pokaže njen očaj. Posle može da mu saopšti neke male promene koje bi želela za početak, koje bi joj značile.
Ali to nije nepobitno rešenje za njenu nesreću. Činjenica je, ona je u situaciji gde se njene potrebe ne ispunjavaju. Predložio sam joj da aktivno istraži svoju kreativnost i neku vrstu duhovnosti. To bi joj moglo pomoči u pronalaženju jezgra sreće nezavisnog od njene okoline.
Predlaganje stvari kao ove, na neki način paušalnih rešenja, nije ono što Geštalt podržava. Ali u kontekstu dubljeg osećaja kontakta gde se ličnost zaglavljuje, takve mogućnosti postaju značajne, i postoji duboka motivacija da se pokrene u tom smeru. Ako postoji interes, osobi se može pomoći praktičnom podrškom – razgovorom kako se može dogoditi, i rasponom opcija.