|
 Proveo sam neko vreme pokušavajući da nađem šta nije u redu sa Jonom.
Rekla je da nije u kontaktu sa svojim osećanjima. Prijatelji su joj govorili da je naizmenično topla, ili ljuta, ili neki drugi opis, ali ona nije mogla da se identifikuje ni sa jednim od njih.
Ovo mi je bilo čudno, jer sam je doživeo kao punu životnosti, energije i strasti. Animirala je kad govori, bila je interesantna i delovala je prisutno i uključeno.
Naravno, mnogi ljudi nisu u kontaktu sa svojim osećanjima, ali bilo je tu još nečega što je trebalo da razumem. Tada mi je rekla da se često oseća nesrećno. Opet... činilo mi se da se još nešto događa, nešto više od onoga što se vidi na površini.
Pitao sam je koliko dugo je nesrećna - rekla je od svoje trudnoće,koja je bila pre 9 godina. Imala je nesuglasice sa svojom svekrvom i svojim suprugom, koji još uvek ne jenjavaju.
Naravno, spoljašnji faktori mogu doprineti nečijoj nesreći. Ali ovo je zvučalo kao da je dublje ukorenjeno. S obzirom da je počelo u trudnoći i nastavilo da traje, to me je navelo da razmotrim depresiju. Ona nije delovala depresivno. Međutim, raspitao sam se o mnogim simptomima koji često prate depresiju - nedostatak uživanja u životu, nedostatak motivacije, problemi sa spavanjem - rekla je da za sve - sve se složilo.
Iako dijagnoza može biti ograničavajuća, može biti od pomoći imenovanje obrazaca koji se javljaju, poput depresije, koja ukazuje na nešto više od prolazne nesreće, i koja zahteva ozbiljnu brigu.
Objasnio sam joj ovo i ukazao da je ovo nešto što zahteva kontinuiranu podršku i da će doći do promene tokom vremena. Važno je dati ljudima realistična očekivanja po pitanju šta terapija može da postigne.
Rekla je da veoma vredno radi da bi se nosila sa svojim zauzetim životom - dete, porodica, posao. Veći deo vremena se osećala iscrpljeno.
Postalo mi je jasno da je u pitanju nešto što se zove 'visoko funkcionalna depresija' - ona se nosi sa svojim životom, maskirajući šta oseća iznutra.
Trudila se da ne potone u crnilo svoje nesreće. Međutim, terapijski, ovo bi trebalo da se dogodi, uz podršku. Bez odlaska u depresju ona bi nastavila sa izbegavanjem i ne bi bila u stanju da dopre do osećanja koja su bila zaglavljena.
Rekao sam joj da primeti svoju odeću. Njene pantalone su bile crne, njena bluza je imala neke svetle boje. Predložio sam ovo kao metaforu za njen život - svetle boje ali crno i nesrećno ispod. Ona se složila.
Zato sam joj tražio da gleda u svoje pantalone i 2 minuta bih sedeo sa njom dok bi ona tonula u svoje crnilo. Ona se složila.
Ovo je bilo važno, otići u depresiju, ali uz nečiju podršku.
U njenim očima su se pojavile suze, što je dobro, jer su njena osećanja počela da teku, i bila je u stanju da ih podeli sa mnom. Međutim, rekla je da oseća zaglavljenost u grlu.
Rekao sam joj da legne. Držao sam joj glavu rukama, odignutu od poda, i pitao sam je da mi prepusti svoju težinu. Ovo je bio način da je podržim da oseti svoju 'težinu' a istovremeno da oseti da je neko drži. Kako sam polako pomerao njenu glavu, bila je veoma ukočena. Pazio sam da je ne guram, već da sačekam svaki put kad bi se pojavio otpor.
Pitao sam nekoga da drži njena stopala i povuče ih nežno, kreirajući još više prostora u njenom telu za osećanja.
Zatim sam seo pored nje. Njena osećanja su počela da se pojavljuju u talasima, uz malo jecanja. Pozvao sam je da dozvoli glasu da se čuje, ali dalje od toga nije mogla u tom trenutku. Nakon nekog vremena, rekla je da joj je ruka utrnula.
Ovo je ukazivalo da je dovoljno uradila.
Važno je da se, kada neko nije došao do svojih osećanja, ide polako i da se omogući vreme i prostor za integraciju. Ona je načinila veliki korak, i to je bilo dovoljno zasad.
Rekla je da se brine da je ona 'bomba koja će da eksplodira'. Ukazao sam joj da, ukoliko nastavi da potiskuje svoja osećanja, to može biti istina. Ali otvarajući se i dobijajući podršku, mogla bi da omogući 'bombi' svojih osećanja da se oslobodi na bezbedniji način.
Važno je sa velikim stvarima poput depresije ne ići predaleko, prebrzo. Iako proces i tehnike Geštalt terapije mogu brzo da uvedu osobu u 'njene stvari', veoma je važno kretati se tempom koji ona može da integriše. Ovo ukazuje na rad na duže staze - bar 6 meseci terapije, ako ne i godinu dana. Iako ovo nekome može zvučati kao dug period, alternativa je 'bomba', uticaji na njeno zdravlje i/ili funkcionisanje, ili lekovi, što nosi svoje probleme.
 Martin je izašao sa problemom tenzije u stomaku koja se javila tokom grupne meditacije. Pitao sam ga da li mu je taj osećaj poznat - bio je neobičan.
Pitao se da li je to možda u vezi sa periodom kada je bio dete i imao iznenadne zdravstvene probleme, o kojim mu je majka kasnije ispričala.
Rekao sam mu da uđe u osećanje koje mu je u telu - bilo je drhtavo. Kako je ulazio u to, lice mu se smekšalo, suze su mu bile u očima, i rekao je da može da čuje glasove svog dede i svog oca koji ga umiruju.
Pitao sam ga o porodičnom kontekstu - o njegovom polju. Rekao je da su ga roditelji voleli i podržavali, kao i stariji braća i sestre. Imao je zdravo detinjstvo ispunjeno ljubavlju.
Strah je bio neuobičajen u njegovom trenutnom životu.
Ovo je bilo donekle neobično u terapiji, i značilo je da osećanje straha koje je imao u stomaku ima drugačije značenje od uobičajenog kada je neko preživeo traumu ili ima nezavršen posao.
Rekao je da ne rizikuje puno, da vodi udoban i stabilan i srećan život, i na poslu i kod kuće.
Ovo je zvučalo sjajno... osim što je osećanje u njegovom stomaku ukazivalo da je on možda želeo nešto više. Objasnio sam da strah prethodi iskustvu uzbuđenja, što se dešava onda kada je strah integrisan u nečije biće.
Vratili smo se strahu, za koji sam sumnjao da ukazuje na želju za više rizika, i samim tim više avanture u njegovom životu. On se složio.
Tražio sam mu da mi da viziju iz tri oblasti - lične, poslovne i ljubavne.
Njegova lična vizija je bila stajanje na vrhu visoke planine na koju se popeo.
Njegova ljubavna vizija je bila putovanje u kamp-kućici sa svojom porodicom.
Njegova poslovna vizija je bila stvaranje svoje kompanije, zasnovane na progresivnoj viziji.
Kako je zamišljao ove stvari, opet je imao suze u očima, i rekao je da oseća veliku zahvalnost prema životu.
Objasnio sam kako podrška pomaže preobraćanju anksioznosti i straha u uzbuđenje, i istražili smo kakva podrška bi njemu bila potrebna da bi omogućio ovim stvarima da se dogode.
Ovaj slučaj pokazuje koliko je važno prići iskustvima ljudi sa fenomenološke pozicije - ne interpretirati šta pojedinačni simptomi znače. Ovo postižemo stavljanjem u zagradu pretpostavke, teorije, itd., i bivanjem prisutnim sa značenjem koje to ima za klijenta.
Rezultat je da se klijent oseća saslušano, viđeno i shvaćeno, i možemo preciznije znati gde da radimo sa njim. Odlazak u porodičnu prošlost u potrazi za izvorom straha bi bilo traćenje vremena. Bilo je očigledno da je imao zdravo odrastanje i nije bilo ničega što je on pokazivao, a što bi ukazalo da izbegava nešto. Ovo nam omogućuje da radimo u sadašnjosti, i da se krećemo ka budućnosti. Geštaltistički rad se tiče i budućnosti polja i prošlosti polja, a sa oboje se radi u sadašnjosti.
 Ebi je govorila oštro. Iritirao ju je jedan čovek iz grupe i način na koji je on ispoljavao svoja osećanja. Bila je kritična i donekle snishodljiva.
Zanimala me je njena energija više nego njene reči. Bilo je oštrine i živosti u njenom ponašanju, zbog čega sam želeo da interagujem sa njom. Tražio sam joj da personalizuje osećanja. Priznala je da se oseća sadistički prema meni. Pokazala mi je konkretan pokret rukama. Osetio sam se veoma okupirano njom - njenom eksplicitnom spremnošću da pokaže svoju agresiju i da je autentično iskaže.
Nisam se oseti defanzivno. Umesto toga, bio sam zainteresovan za njenu energiju i želeo sam da se susretnem sa njom na tom mestu. Pozvao sam je da ponovo pokaže agresivno ponašanje usmereno ka meni i da koristi svoje ruke.
Pozvao sam je da ustane kako bismo oboje mogli da se krećemo i pomeramo u većoj meri. Tražio sam joj da mi pokaže licem i rukama šta oseća. Uradila je to, ali je koristila i oštre, besne reči. Ignorisao sam reči i uskladio se sa njenom energijom - pokazala mi je neprijateljski izraz lica, pa sam i ja napravio isti izraz. Vodio sam računa da se uskladim sa njom što preciznije, ni manje ni više. Reflektovao sam svaku nijansu, svaki pokret. I ekspresivno i besom koji je bio u pozadini. Nisam osećao bes prema njoj, ali sam prizvao svoje osećanje besa i iskoristio sam to da joj pariram. Kada je pokazala prkos, i ja sam pokazao prkos. Ohrabrio sam je da manje naglašava reči ali je ona ipak želela da ih koristi. Pojačala se - jačim rečima sa više mrržnje, i energijom, i ja sam je pratio u stopu - nisam koristio reči, samo energiju.
Ovo je eskaliralo. Ona je htela da udara, pa sam uzeo jastuk i podržao je da ga udari. Ali ovo nije bilo dovoljno, ona je zaista bila besna i puna mržnje i govorila je kako mrzi ceo ljudski rod. Tražio sam joj da personalizuje to, prema kome tačno je usmeravala svoju mržnju i prkos. Rekla je - ocu, majci. Ali je nastavila da govori o ljudskom rodu - dva oka, dve noge. Nastavio sam da je dovodim u sadašnjost - Ja imam dva oka i dve noge.
Tada se okrenula ka sebi, govoreći da mrzi sebe kao čoveka, da želi da se ubode u stomak. Stisla je svoje šake na grudi. Pokazao sam na to mesto i pitao šta oseća. Trebalo je nekoliko puta da ponovim pitanje dok nije progovorila o tome koliko je želela da se ubije - retrofleksija njene energije i mržnje. Nastavio sam da pokazujem tu gde je stezala svoje grudi i pitam šta oseća. Suze su se pojavile u njenim očima, a njeni mržnja i bes prema meni su sada bili pomešani sa drugim osećanjima. Smekšala je, došlo je do otvaranja ranjivosti.
U ovom trenutku, prišao sam joj i zagrlio je. Mogao sam da vidim da mržnja nema kraja i da je neće zadovoljiti moje pariranje. Mogao sam da vidi i prozor ka ranjivosti i da ona nema kontrolu. Zato sam je držao i dozvolio joj da plače i da besni. Stezala me je jednom rukom. Ohrabrio sam je da drugom rukom udari moju ruku. Nije me bolelo. Bio sam potpuno centriran u svom telu, sa svim svojim snagama na raspolaganju.
Zatim je počela da smekšava i da jeca. Vikala je 'oče', i bila je skrhana intenzivnim emocijama. Podržavao sam ovo neko vreme, a onda sam joj tražio da me pogleda. Jedva da je mogla to da učini. Želeo sam da je dovedem u kontakt sa onim što je dostupno u sadašnjosti.
Vratila se svom jecanju, i nakon grljenja, opet sam joj zatražio da me pogleda. Ovo smo uradili nekoliko puta. Konačno, mogao sam da osetim kako mi se prepušta, i grlio sam je istom čvrstinom kojom se ona držala za mene. Nakon nekog vremena, seo sam sa njom, jer je sada bila tiša, i dozvolio sam joj da se sklupča u mom zagrljaju. Potpuno se stišala i smirila, i rekao sam joj da zaista prihvati negu koja joj je dostupna na ovom mestu.
Ovaj proces je doveo do geštaltističkog elementa u odnosu. Dijalog se ne tiče toliko reči, koliko energije, emocija i susreta. Zbog toga što sam ostao sa njom, i sreo je na tom mestu, ona je bila u stanju da krene napred. Udaljio sam se od njenih reči u eksperiment, koji je uključivao susret sa njenim besom. Da sam ostao u kontaktu sa njenim rečima, to bi nas odvuklo od relacione interakcije koja se dešava ispod. Geštalt je uvek orijentisan ka procesu, ka otelotvorenoj energiji, i ka dovođenju ovoga što je više moguće u sadašnji terapijski odnos. Kako sam išao ovim putem, ona je bila u stanju da dodje do mesta otvorenosti i zatim prihvati negu koju je želela ali je prethodno gurala od sebe. Prikazujući to prihvatanje/odbacivanje svojim rukama, ona je bila u stanju da prođe preko mesta impasa.
 Leni je želeo da oseća. On uopšte nije bio u kontaktu sa svojim osećanjima.
Pitao sam ga kada je izgubio kontakt sa svojim osećanjima. Ovo je pitanje orijentisano na polje, obraća se pažnja na kontekst.
Rekao je da ih je više osećao pre tridesete godine. Pitao sam ga šta se dogodilo kada je imao 30: oženio se; na 3 godine. Sada je 13 godina kasnije i on se nije ponovo ženio.
Očigledno, nešto se dogodilo u ovom trenutku. Pitao sam ga šta - delovalo je kao da je trauma nečega što se dogodilo u braku bila nekako povezana sa njegovim odsecanjem od svojih osećanja.
Rekao sam - Znači, žena te je povredila; on se složio.
PItao sam ženu da dođe iz grupe. Našao sam odgovarajuću udaljenost na koju da sedne. Eksperimentisali smo sa različitim udaljenostima, i na svakom mestu pitao sam ga kako se oseća. Bio je u stanju da napravi razliku. Ako je ona bila previše daleko, on nije mogao da je oseti uopšte. Previše blizu, on bi osećao nekakakv pritisak.
Zatim sam ga pozvao da primeti kako se oseća dok sedi sa njom. Rekao je da oseća da mu treba podrška. Ovo mu je bilo značajno, jer, objasnio je, on je uglavnom osoba koja podržava sve druge - sumnjao je da je to jedan od razloga zbog kog se udaljio od osećanja.
Rekao sam mu da iskaže to direktno njoj - da želi podršku od nje. Pitao sam nju kako se oseća kad čuje ovo. Ona zapravo nije osećala puno. Mogao sam da primetim da se ovo dešava zbog toga što ona nije uzimala proces eksperimenta- ili njega i njegova osećanja - za ozbiljno. On nije imao neka velika, dramatična, jaka osećanja, pa je njoj bilo teško da odgovori. Kada muškarci zakopaju svoja osećanja, ženama je ponekad teško da opaze da tu ima bilo čega,
Zato sam joj objasnio da je za njega ovo veoma ranjiv proces, da sedi pred ženom, da ima rane koje su ukazivale na njegovo udaljavanje od osećanja, da mu je bilo teško da se izrazi, i da mu je bilo teško da traži podršku.
Ovo sam uradio kao intervenciju da ga podržim i da podržim nju da dodje do svojih osećanja. Nekako, činilo se da se i ona udaljava od svojih osećanja - možda pod efektom uticaja polja, kako to nazivamo u Geštaltu.
Rekla je da želi da ga podrži i da oseća naklonost ka njemu.
Tako, s jedne na drugu stranu - pitao sam njega šta oseća po pitanju njenih namera i osećanja... zatim da to iskaže njoj... zatim šta ona oseća kad čuje to... i da to iskaže njemu. Drugim rečima, podržao sam dijalog između njih.
U ovom procesu različite stvari su se dogodile. On se pomerio ka prihvatanju podrške od nje, i zatim automatski uvideo da želi da pruži podršku. Ona se pomerila od pružanja podrške kada je on bio manje prijemčiv, a zatim nazad ka njemu kada je ponovo iskazao svoju ranjivost i potrebu. Ovo je bio ples odnosa, koji se odvijao pred našim očima.
Na svakoj prekretnici, pitao sam ga kako se oseća. Njemu je bilo veoma teško da prepozna i iskaže, ali je bio u stanju da primeti male promene - poput osećanja napetosti, ili osećanja snage, ili lupanja srca, ili osećanja 'natečenosti' iako nije mogao da prepozna specifična osećanja.
Zatim sam mu tražio da ispruži jednu ruku kao da daje, a drugu kao da prima. Njoj sam rekao da drži obe njegove ruke, a njemu da jednom daje a drugom prima. Ovo je bila još jedna verzija geštaltističkog eksperimenta, koja pokazuje šta se dešava u procesu, i ovaploćuje to, kao pomoć pri fokusiranju fiigure svesnosti.
On je ovo mogao da radi kratko, a onda je rekao da oseća vrtoglavicu, i 'natečenost'. Njoj sam zatražio da ponovo sedne, a sa njim sam još malo istraživao. Međutim, on nije mogao dalje da prepozna osećanja. Vrtoglavica je pokazala da je osećao više nego što je mogao da podnese. Natečenost je ukazala da je bio prepun osećanja. Ali, kako nije bio u stanju da ih prepozna, bilo je vreme da stanemo. Kao domaći, zadao sam mu da nastavi da motri na svoja osećanja i da vidi koja može da prepozna vremenom.
 Rekao sam Rozmeri da želim da je upoznam. Došla je pred mene sa veoma otvorenim i pozitivnim stavom.
Rekla je da želi da sazna nešto prelepo o meni. Ovo mi je bilo teško pitanje - nekako je lakše odgovoriti na pitanje koje od mene zahteva da budem kritičan prema sebi. Bez obzira, ovo je bila njena želja, pa sam se zagledao u sebe - i rekao sam joj da sam otvorena osoba u čijem prisustvu se ljudi osećaju prijatno - što je istina.
Rekla mi je da je nešto slično tome istina i kad je ona u pitanju. Rekao sam - Dobro, onda će nam biti lako da se složimo. Ovo je potvrdilo našu sličnost i kreiralo osećaj spajanja.
Bilo je vidljivo da se opustila. Zapravo, nekako se suklupčala u sebe, kao da će da legne... rekla mi je da oseća vrtoglavicu.
Uzimajući u obzir da je postojala očigledna veza između nas, i da je njen pokret ukazao da nedostaje neka vrsta podrške, pozvao sam je da se nasloni na mene, umesto da samo padne u sebe. Ovo uklanja pokret koji je 'retroflektovan' - koji je usmeren nazad ka njoj umesto ka drugom. U Geštaltu ohrabrujemo da ovo bude usmereno ka odnosu.
Seo sam pored nje i ona je naslonila svoju glavu na mene - na isti način i istim pokretom kao kad je krenula da padne.
Izjavio sam da osećam toplinu u povezanosti i pitao sam je šta ona oseća. Ona se opuštala, ali se istovremeno plašila odbacivanja. Nije u potpunsti puštala doplotu da dopre do nje - samo do njene kože. Rekla je da se oseća rashlađeno iznutra.
Ovo je ukazalo da je bila aktivna u procesu odbacivanja - nečega što je prebacila na mene, čega se plaši. Takođe se pokazivala polarnost - toplinu i hladnoću.
Pozvao sam je da govori o svom procesu odbacivanja - rekla je da se njen strah tiče budućnosti, i gubitka povezanosti. Očigledno, ovo je bio njen metod da ne bude u potpunosti prisutna. Umesto da tražim kontekstualno polje, pozvao sam je u sadašnjost i u naš odnos. Tražio sam joj da postane u potpunosti prisutna i da uvidi gde se njen strah nalazi između nas. Ovo je odluka koju često donosimo u Geštaltu - u sada i ovde terapijskog odnosa.
Rekla je da je njen osećaj 'ne mogu u potpunosti da prihvatim ovo'.
Pozvao sam je da to stavi u relacionu izjavu - Pustiću te unutra do određene granice pre nego što te odgurnem od sebe. Ovo je bila autentična izjava koju tražimo u Geštaltu - ona povećava kvalitet kontakta.
Tražio sam joj da oseti kombinaciju topline u kontaktu i njene hladnoće iznutra. Rekla je da je kao 'dolaženje i odlaženje'.
Prokomentarisao sam - Znači imaćemo komplikovan odnos?
Ovo je bio način davanja šireg okvira procesu - guranja i privlačenja, što je očigledno bio deo Rozmarinog načina bivanja u odnosu.
U Geštaltu smo zainteresovani za bivanje sa 'onim što jeste' umesto žurenja ka menjanju toga. U ovom slučaju, sa njenim unutrašnjim kontradiktornostima, nagovestio sam da sam voljan da budem u odnosu sa tom kompleksnošću i da me to nije odbilo i da je neću odbaciti.
 Seli je priznala da je kučka. Često je kritikovala svog supruga. Bilo je mnogo stvari u vezi sa njim koje su nju činile besnom. Njegov nedostatak odgovornosti sa novcem i njegov izostanak motivisanosti za karijeru su bile neke od tih stvari.
Sali bi brzo dostigla svoja ograničenja u razgovorima, eksplodirajući na njega. Mrzela je repetitivnu prirodu ovih situacija. On bi ponudio nešto što je ona smatrala njegovim bezvrednim izgovorima, i osećala se kao da ga gura, umesto da on sam bude motivisan.
On se njoj činio kao prilično nesposoban i nije poštovao ograničenja u trošenju ili druge dogovore koje su napravili. Očigledno je bio pasivno agresivan i nije poštovao granice.
Međutim, ona je bila klijent i trebalo je da radim sa njom.
Često kada radimo sa jednom osobom u braku, ona će doneti dugačak spisak žalbi. One su validne, kao i njihova osećanja u vezi sa problemima.
Međutim, ono što je bitno, i ono na šta fokusiram klijenta, je gde je njihova odgovornost. Vratim je njima, onome šta oni treba da čine drugačije. Oni su često toliko fokusirani na mane druge osobe da svoje mane vide kao sekundarne. Sav njihov trud je usmeren ka menjanju partnera.
U Selinom slučaju, vraćanje njoj otkrilo je brojne stvari.
Prvo, njene eksplozije su bile veoma emotivno nasilne, i doprinosile su atmosferi otuđivanja.
Drugo, kada ne bi eksplodirala, ona bi izbegavala. Kada je imala čvrst stav o nečemu, ona bi ili previše plakala pa ne bi mogla da govori, ili bi zaustavila sebe i ne bi izgovorila ništa da se ne bi rasplakala. Na ovaj način, onemogućila bi razgovor o bitnim stvarima i zamrznula bi emocije. Ovo je rezultiralo izolovanjem njega, nereagovanjem na njegove emocije, recimo.
Ovo su bile važne teme za rad i činile su njen deo negativne dinamike.
Važno je ne uplesti se u priče koje ljudi govore o svojim brakovima i partnerima. Važna informacija je šta oni rade da doprinesu dinamici.
Ovo je geštaltističko naglašavanje odgovornosti; potreban je veoma jak fokus na ovo od strane terapeuta da bi se odgovornost vratila klijentu.
U njenom slučaju, počeli smo sa njenim odgovorom njemu kada joj je on prišao na topao i prijateljski način. Ona bi se povukla. U ovome je bila njena ogorčenost, kao i njeno osećanje neutemeljenosti - nije mogla da upravlja osećanjima koja su se pojavila, ni pozitivnim ni negativnim, i da se osloni na sebe.
Kod parova, veoma je važno raditi sa nečim što se zove diferencijacija - kapacitetom da se u potpunosti bude ono što jesi i istovremeno da se bude blizak sa drugim. Geštalt obraća pažnju na granice i ovo potpomaže tome.
U ovom slučaju, ona nije bila u stanju da zatvori ali da istovremeno bude u kontaktu sa sobom i svojim osećanjima.
Predložio sam eksperiment. Ja bih glumio njenog supruga a ona bi jednostavno trebalo da ostane utemeljena u svojim osećanjima. Trražio sam joj posebnu frazu koju je koristila kada je prijateljski nastrojena. Ponovio sam joj to i podržao je da ostane prisutna, da diše i zatim da govori o svojim osećanjima.
Ovo je bio bazičan rad, ali ipak ovo je često vrsta podrške koja je potrebna ljudima u njihovim vezama. Otelotvoren eksperiment je važan a ne samo razgovor o tome. Geštaltistička 'sigirna neizvesnost' nam omogućava da uvedemo tešku i provokativnu situaciju, ali da uvedemo dosta podrške u nju da bi nešto drugačije moglo da se dogodi.
Rezultat ovoga, nakon izvesnog broja seansi, bio je da je Seli naučila da se osloni na sebe. Uzela je podršku sa seansi i mogla je da počne da podržava sebe u ovim situacijama, da jednostavno ostane sa sobom. Pre nego što bi naučila da komunicira o tome šta se dešava za nju, prvo je bilo potrebno doći do prve baze.
U Geštaltu smo zadovoljni da radimo veoma sporo, jer se u sporom radu, sa dosta podrške, integracija događa. Konfrontiranje nekoga sa njihovom odgovornošću je samo po sebi previše grubo. Ono što je neophodno je pružiti podršku koju nemaju da bi oni zaista mogli da krenu ka odgovornosti i diferencijaciji.
 Numi je imala nešto nalik veoma jakoj emotivnoj reakciji na druge u grupi - ne negativnu, ali veoma osetljivu. Takođe je, u svojoj povratnoj informaciji, pokušala da ispriča veoma veliku priču o sebi. Kada je na red došao rad sa njom, prokomentarisao sam to. Napravio sam komentar o njenim velikim pričama i velikim emocijama koje je pokazivala. Počela je da govori o svojoj istoriji, za šta sam ja bio zainteresovan. Bila je na lekovima, te sam je pitao šta se dogodilo pa je morala da počne da pije lekove. Počela je da priča priču veoma detaljno. Priča je bila važna i bilo je dosta velikih događaja koji su mi pomogli da razumem šta ju je dovelo do toga da uzima lekove. Međutim, priče su se nastavljale jedna na drugu i mogli smo da sedimo tamo ceo dan dok mi ona priča priče o svojoj uznemirenosti, o svom životu, o stvarima koje su se desile, o svojim poteškoćama.
U Geštaltu, priče imaju vrednost, ali ono za šta smo mi više zainteresovani je dolazak u sada i ovde, rad sa eksperimentom i bivanje u odnosu.
Prekinuo sam je i rekao -Sada imam osećaj da se gubim u tvojim pričama i često imam takav osećaj sa tobom.
Počela je da priča još jednu priču i rekao sam -Sada se gubim i moram da nadjem drugačiji način povezivanja sa tobom.
Umesto kritikovanja, govorenja da uradi nešto drugo, govorio sam joj o sebi, o mojim poteškoćama. Ovo je dijaloški pristup.
Njena navika je bila pričanje priča umesto direktnog i interpersonalnog komuniciranja. Vodio sam je da prvo dodje u kontakt sa svojim osećanjima. Rekla mi je da se oseća uzdrmano. Zatim sam ovo povezao sa našim odnosom, u sadašnjosti. Odgovorila je da se oseća prijatno sa mnom, iako je zabrinuta zbog procena koje ja možda imam o njenim pričama.
Dao sam joj jednu svoju procenu - mislio sam da je dosta patila i u isto vreme mislio sam da je uspela da preživi neke veoma teške okolnosti.
Iako mnogi misle da je terapije neprocenjujuća, ovo je veoma ograničen stav. Procene su deo većine ljudskih interakcija; ono što je važno u Geštaltu je sposobnost da se naprave izbori kada i gde uneti procene - u korist klijentu. I da identifkujem svoje misli o proceni jasno i precizno, i artikulišem ih na način koji sadži informacije o meni.
Ona se još malo opustila i pozvao sam je da dođe u sadašnjost našeg iskustva u potpunosti. Ona se gubila u svojim pričama, postupno gubeći i slušaoca, te je bilo novo iskustvo za nju da dođe u aktuelno iskustvo odnosa, pogotovo odnosa koji nije preteći.
Ovo je samo po sebi bilo isceljujuće iskustvo.
|
|
|
