Marta je opisala svoje poteškoće da dođe u dodir sa svojim osećanjima. Bila je savetnik, ali je većinom bilo u njenom umu.
Prvo sam se usredsredio na to 'gde i kako' između nas. Kako joj je izgledalo kad je prvi put sela sa mnom, šta je osetila pri našem kontaktu. Sa svakim pitanjem koje sam postavio Marti, podelio sam sa njom moja osećanja.
Sledeće sam je pitao da pogleda po sobi, u svaku osobu, i da primeti kako reaguje, i kako se to razlikuje.
Konačno, pozvao sam je da me pogleda, i dozvolio joj da priđe mom unutrašnjem svetu – prešao sam u 'klijent mod' za neki minut, napuštajući moje 'davanje/glavni/profesionalac' mod. Nije joj trebalo mnogo da primeti – rekla je 'o, ti si tužan'. Istakao sam da je važno šta je osećala – njena tuga u odgovoru. Onda je mogla da proveri sa mnom i da me pita o mom doživljaju. Bila je upravu u ovom slučaju, ali je važno da se ne pretpostavlja. Ljudi imaju pogrešan utisak da mogu 'da osete tuđa osećanja'. U Geštaltu se ne slažemo sa tim – uvek osećaš svoja osećanja – ali je granica bitna. Možeš samo nagađati o tuđim osećanjima, i upitati za potvrdu. Pretpostavljanje da neko 'zna' je nepoštovanje i nekorisno.
U klasičnijim terminima koristimo reč 'projekcija' da opišemo šta se dešava. Jednostavno ne možeš da osećaš tuđa osećanja – ona pripadaju njihovom telu, i ti nisi u tom telu. Tvoja osećanja mogu da se rezonuju, ali pripadaju tebi. Projekcija u ovom smislu opisuje tvoju sposobnost da ZAMISLIŠ tuđa osećanja, koristeći tvoja kao vodič. To pomaže u orijentisanju u svetu, da se odnosimo prema drugima, i da pronađemo sebe (potencijalno) u paraleli sa drugima. Ali to je samo onda kada proveriš takve stvari i potvrdiš da li su tvoje projekcije tačne ili ne.
Zato je preciznost izražavanja bitna u Geštaltu, jer nam dopušta da imamo razgovore, da pitamo, da imamo dijalog, da testiramo percepciju. To nas oprema sa jezikom komunikacije o emocijama koje su jasne i tačne, a ne rasplinute i pune nagađanja.
Prvo sam se usredsredio na to 'gde i kako' između nas. Kako joj je izgledalo kad je prvi put sela sa mnom, šta je osetila pri našem kontaktu. Sa svakim pitanjem koje sam postavio Marti, podelio sam sa njom moja osećanja.
Sledeće sam je pitao da pogleda po sobi, u svaku osobu, i da primeti kako reaguje, i kako se to razlikuje.
Konačno, pozvao sam je da me pogleda, i dozvolio joj da priđe mom unutrašnjem svetu – prešao sam u 'klijent mod' za neki minut, napuštajući moje 'davanje/glavni/profesionalac' mod. Nije joj trebalo mnogo da primeti – rekla je 'o, ti si tužan'. Istakao sam da je važno šta je osećala – njena tuga u odgovoru. Onda je mogla da proveri sa mnom i da me pita o mom doživljaju. Bila je upravu u ovom slučaju, ali je važno da se ne pretpostavlja. Ljudi imaju pogrešan utisak da mogu 'da osete tuđa osećanja'. U Geštaltu se ne slažemo sa tim – uvek osećaš svoja osećanja – ali je granica bitna. Možeš samo nagađati o tuđim osećanjima, i upitati za potvrdu. Pretpostavljanje da neko 'zna' je nepoštovanje i nekorisno.
U klasičnijim terminima koristimo reč 'projekcija' da opišemo šta se dešava. Jednostavno ne možeš da osećaš tuđa osećanja – ona pripadaju njihovom telu, i ti nisi u tom telu. Tvoja osećanja mogu da se rezonuju, ali pripadaju tebi. Projekcija u ovom smislu opisuje tvoju sposobnost da ZAMISLIŠ tuđa osećanja, koristeći tvoja kao vodič. To pomaže u orijentisanju u svetu, da se odnosimo prema drugima, i da pronađemo sebe (potencijalno) u paraleli sa drugima. Ali to je samo onda kada proveriš takve stvari i potvrdiš da li su tvoje projekcije tačne ili ne.
Zato je preciznost izražavanja bitna u Geštaltu, jer nam dopušta da imamo razgovore, da pitamo, da imamo dijalog, da testiramo percepciju. To nas oprema sa jezikom komunikacije o emocijama koje su jasne i tačne, a ne rasplinute i pune nagađanja.
Нема коментара:
Постави коментар