Izražavala je svoju frustraciju jer nije dobijala ono što je želela iz našeg procesa. 'Čula je sve to i ranije' i 'nije bilo ništa novo ovde'.
Osim sadržaja, zvučala je kao da ima napad besa. Pitao sam je koliko se oseća staro, rekla je kao da ima 5 godina.
U terapiji, može biti relevantno i odgovarajuće da se radi sa nekim ko je 'nazadovao' sa godinama – da pronađemo šta im je potrebno i da odgovorimo na to. Ovo je ipak dugotrajna terapija, i onije uvek odgovarajuća.
Izabrao sam da radim sa Dijanom u sadašnjosti. U ovoj dimenziji, svi izbori su trenutni, i važna je temeljna stvarnost. Odlučio sam tako jer je Dijana izgledala zaglavljena u maniru male devojčice, i na neki način da radim sa njom u toj situacija bi značilo da je postavim u takav način postojanja što nije baš održivo u vezi.
Rekao sam joj da sluša svoj glas, i da bude prisutna ovde i sada sa mnom. Privukao sam joj pažnju na činjenicu da ima 26 godina, da je žena, i da je deo grupe drugih odraslih osoba. Nadurila se, i rekao sam joj da obrati pažnju na njene trenutne izbore, opet je pozivajući da izabere da se vrati u sadašnjost.
Rekao sam joj da lepo sedne – utonula je u stolicu, i da izbaci grudi, a ne da se povlači u sebe. Uradila je to, i odmah je izgledala drugačije. Rekao sam joj da diše u svoje ženske organe – jajnike i matericu. Da oseti svoju ženstvenos; da gleda u druge žene u grupi i da se poveže sa njima kao sa drugaricama.
Rekla je – ovo je jako teško... ohrabio sam je i dao joj povratnu informaciju o tome kako je sad drugačije doživljavam.
Ali, dalje se mučila da ostane odrasla. Opet sam je pitao da se vrati u svoje telo. Tada je otkrila da nije imala menstruaciju 4 meseca. Nije bilo medicinskog opravdanja – samo je prestalo posle potresne situacije – raskida sa dečkom. Ali se to dešavalo i ranije.
Istakao sam to da je njen osećaj ženstvenosti povezan sa spoljašnjim uticajima, a ne sa njenom unutrašnjom izdržljivošću. Slušala je i prihvatala to.
Suočio sam je sa tim što je radila – bila mala devojčica, bez želje da odraste, da bude u potpunosti žensko, da bude snažna i nezavisna od toga šta drugi misle o njoj. Rekao sam je da ću je podržati u naporu da postane ono što može, ali da se ne slažem sa njenom bespomoćnošću male devojčice. Pitao sam je da govori svojim telom – da pokaže da će da živi kao žena, da prihvati sebe kao ženu, uključujući njenu plodnost i krvarenje, i da neće dozvoliti da je spoljni uticaji umanje na bilo koji način.
Priveo sam proces kraju. Hteo sam da razmisli o tome šta smo uradili, a ne da nastavi da traži još od mene. Njen proces je imao za cilj da je učini svesnijom nje same.
Dao sam joj domaći – da prati faze meseca svaki dan na mobilnoj aplikaciji, ida nastavi da priča svom telu, potvrđujući njenu ženstvenost.
Ovo je 'klasičan' stil Geštalta. Dok sam obično orijentisan ka savremenom načinu terapije koji koristi filozofiju povezivanja i prakse, tu se nalazi i prostora za suočavanje, insistiranje na potpunom izboru odraslih, odgovornosti u sadašnjosti i samopodršci.
U dugotrajnoj terapiji imamo prostora da istražujemo kontekst izbora da bude mala devojčica. Uvek postoji 'dobar' razlog za tim, i u tom smislu to nije 'otpor', već ono što nazivamo 'kreativno prilagođavanje'. Dakle, verujemo da je važno raditi !sa! osobom, uključujući problem koji ih je 'zaglavio'. Ljudi većinom trebaju podršku, razumevanje, i 'rad sa' njima, a ne suprotno.
Kako bilo, postoji vreme i mesto za ispravno suprotstavljanje. Izazov je biti svestan sopstvenih kontrola u procesu – šta me to tera na suprotstavljanje, i šta me to ustvari suprotstavlja. To je sve materijal koji se može uneti u vezu. Geštalt nije samo terapija empatijom, niti je terapija suprotstavljanjem. Cilj je nalaženje načina da se dostigne autentičan kontakt - to je ono što čini promenu.
Нема коментара:
Постави коментар