Adel je radila za vladu, podrška korisnicima, već 20 godina. Pričala je o tome kako je bila dobar radnik (bila je popularna među korisnicima), ali je bila vrlo asocijalna inače. Njene kolege su se žalile na nju, i ona nije htela da ima prijatelje među njima. Htela je da se poveže sa ljudima, ali je bila usamljena, sa malo prijatelja, i nije mogla ništa drugo.
Imala je dosta priča o tome kako je ljudi nisu cenili, kako su je odbijali i kako joj je život bio bolan.
Našao sam se iritiranim kako sam je slušao. Umesto da osećam ljudskost i brižnost, hteo sam da se udaljim od nje – da je odbijem. Osećao sam se neprijatno i nemirno.
Rekao sam, 'Adel, ovo ne deluje. Tvoje priče me udaljavaju od tebe, umesto da me približe. Nalazim to da sam frustiran i da ne želim da slušam. Želim da prestaneš da 'pričaš o', već da budeš prisutna ovde sa mnom'.
Prestala je, ali je bila vrlo nervozna, nije gledala u mene (gledala je okolo i dok je pričala), i bila je pod stresom. Ipak, nije stres bilo ono što sam uvideo kao priliku za povezivanje.
Počeo sam sa autoritativnim glasom. Rekao sam 'Adel, imala si težak život. Nisi se povezala sa ljudima. Čak i mene sad gubiš. Molim te, dođi u sadašnjost, pogledaj u mene, i poveži se sa mnom. Ja to želim, ali moraš i ti'.
Počela je da se buni, ali sam je zamolio da prestane da priča. Morao sam da ugrabim njenu pažnju. Bila je toliko zamotana u svoju priču o očaju.
Stala je, i pogledala me je veoma nervozno. Govorio sam joj nežnije, primećujući da sam u stanju da se povežemo, i pozvao je da uradi to sa mnom. Mučila se, ali je bila u neku ruku sposobna. Kako sam osetio da dolazi u sadašnjost, bio sam u stanju da budem još nežniji, i rekao joj to. Istakao sam da šta god se dešavalo u njenom životu, od ovog momenta smo povezani i da sam tu za nju. Polako je to prihvatila, mada čudno, skoro preko volje. Ponekad ljudi su toliko u svojim pričama i ponašaju se uzdržano prema bilo kakvom drugačijem iskustvu, iako čeznu za tim.
Ponekad to zahteva dovoljno energije, pored vrlo direktne intervencije, da se pronađe put kroz 'maglu' njihove priče o sebi.
Imala je dosta priča o tome kako je ljudi nisu cenili, kako su je odbijali i kako joj je život bio bolan.
Našao sam se iritiranim kako sam je slušao. Umesto da osećam ljudskost i brižnost, hteo sam da se udaljim od nje – da je odbijem. Osećao sam se neprijatno i nemirno.
Rekao sam, 'Adel, ovo ne deluje. Tvoje priče me udaljavaju od tebe, umesto da me približe. Nalazim to da sam frustiran i da ne želim da slušam. Želim da prestaneš da 'pričaš o', već da budeš prisutna ovde sa mnom'.
Prestala je, ali je bila vrlo nervozna, nije gledala u mene (gledala je okolo i dok je pričala), i bila je pod stresom. Ipak, nije stres bilo ono što sam uvideo kao priliku za povezivanje.
Počeo sam sa autoritativnim glasom. Rekao sam 'Adel, imala si težak život. Nisi se povezala sa ljudima. Čak i mene sad gubiš. Molim te, dođi u sadašnjost, pogledaj u mene, i poveži se sa mnom. Ja to želim, ali moraš i ti'.
Počela je da se buni, ali sam je zamolio da prestane da priča. Morao sam da ugrabim njenu pažnju. Bila je toliko zamotana u svoju priču o očaju.
Stala je, i pogledala me je veoma nervozno. Govorio sam joj nežnije, primećujući da sam u stanju da se povežemo, i pozvao je da uradi to sa mnom. Mučila se, ali je bila u neku ruku sposobna. Kako sam osetio da dolazi u sadašnjost, bio sam u stanju da budem još nežniji, i rekao joj to. Istakao sam da šta god se dešavalo u njenom životu, od ovog momenta smo povezani i da sam tu za nju. Polako je to prihvatila, mada čudno, skoro preko volje. Ponekad ljudi su toliko u svojim pričama i ponašaju se uzdržano prema bilo kakvom drugačijem iskustvu, iako čeznu za tim.
Ponekad to zahteva dovoljno energije, pored vrlo direktne intervencije, da se pronađe put kroz 'maglu' njihove priče o sebi.
Нема коментара:
Постави коментар