Case #117 - Životna mapa za praćenje svog blaženstva

Karlita je videla da ima dva izbora, i bila je zbunjena.
S jedne strane, razmatrala je da uđe u politiku.
S druge strane, želela je da samo 'prati svoje blaženstvo', i vidi gde će je život odvesti, bez planova.
Iskoristili smo proces mapiranja polja, izvlačeći sve elemente situacije - i više - na tablu. Ovo je način uključivanja kompleksnosti polja u bavljenje ovakvim odlukama.
Mapirali smo različite elemente - pritisak njenih roditelja i porodice da ostavi trag u svetu. Poruke od njenog šefa koje su se odnosile na to da ona treba da prati ono što će je unaprediti u životu, a ne nužno ono što ona zaista želi da radi.
U mapu su bile uključene i stvari koje uživa da radi - izlaženje, zabavljanje, plesanje. Pitao sam je koliko ima godina - bila je u kasnim dvadesetim. Ovo mi je pomoglo da je smestim u kontekst razvojnih faza.
Ono što ju je vuklo iz prošlosti bio je bol povezan sa abortusom, u to vreme mislila je da nije spremna da bude majka.
Rekla je da je iz ovoga naučila da prati šta joj srce govori, a ne šta misli o velikim životnim odlukama.
Sedeo sam sa njom kratko vreme, sa bolom koji je pričanje o ovome izazvalo kod nje.
Osetio sam toplinu prema njoj. Video sam je kao bistru mladu ženu, punu odlučnosti i strasti, koja može dosta da doprinese, ali koja nije pronašla svoj 'gruv'.
Ona je sličnog uzrasta kao moja najstarija ćerka. Kao stariji muškarac hteo sam da budem u mogućnosti da joj ponudim nešto. To sam joj rekao.
Autoriteti u njenom životu - otac, šef, porodica, su je gurali da se uklopi u određene planove.
Zato sam video da je poklon koji mogu da joj dam dozvola da bude ono što jeste, bez obzira u kom će smeru krenuti u životu. Formulisao sam izjavu za nju, suprotnu od one koju joj je rekao šef. Rekao sam 'Prepoznajem tvoje snage, tvoje potencijale, i želim da te vidim da pratiš svoje duboko saznanje'.
Ovo ju je duboko dirnulo i dalo joj snagu (i potvrdu) da nađe svoj najbolji put.
Ironično, radeći ovo, ja sam koristio terapijski odnos da je ojačam, donoseći nešto mog 'autoriteta'. Tradicionalno u Geštaltu naglasak je na samopodršci i signali odobravanja bi bili veoma obeshrabreni, jer potecnijalno čine klijenta 'zavisnim' od terapeuta. Dok oprez mora da bude uvežbavan, u relacionoj psihoterapiji, može biti prikladno 'živeti' odnos, uključujući neku verziju uloge autoriteta - terapeuta, ili zamene za oca -  na način koji ojačava klijenta.
U ovom slučaju, time što sam Karliti dao poruku koja podržava njenu autonomiju, obezbedio sam suprotnu silu autoritativnim porukama koje su ukazivale da ona treba prati planove drugih ljudi.

Case #116 - Zbogom svešteniče, zdravo ženo

Bred je bio katolički sveštenik 10 godina. Prethodne godine je napustio crkvu i nije učio za novu profesiju. Osećao se dobro sa svojim izborima, ali osećao je da ne može da se približi ženi na intiman način. Želeo je da nađe partnerku i zasnuje porodicu. Ali ostaci svešteničkog iskustva su ga automatski udaljavali od bliskosti sa ženom, ili bar od njihove seksualnosti.
Poruka od crkve koju je on progutao - introjektovao - je da su žene loše. Ovo očigledno nije bilo od pomoći u njegovom trenutnom životu i u budućim planovima, ali nije nešto što se lako može promeniti.
Pitao sam ga o njegovom ocu, jer sam želeo da odmerim stav prema ženama u njegovoj porodici. U Geštaltu, mi uvek istražujemo i neposredno iskustvo i kontekst (ili polje) tog iskustva.
Rekao je da je i njegov otac učio da postane sveštenik više godina, ali na kraju nije načinio taj korak, već se oženio.
Ovo je dalo izvor u njegovom polju, iz kojeg ja izvlačim informacije. Ukazao sam da njegov otac očigledno nije smatrao žene 'lošim', već je, zapravo, prihvatio dobrotu seksualnosti sa ženom, i otud Bredovog rođenja.
Ovo je bila jaka referentna tačka, koja bi očigledno mogla da se iskoristi da se pomogne Bredu u njegovoj tranziciji. Zato sam ga pitao koliko dugo je trebalo njegovom ocu, nakon odustajanja od svešteničkog poziva, da se oženi.
Bred je odgovorio - Dve godine.
Pitao sam Breda koliko dugo je on bio van svešteničkog poziva - rekao je godinu dana.
Ovo mi je pružilo priliku da uvedem 'budućnost polja' - geštaltistički proces gde donesemo budućnost u sadašnjost u obliku eksperimenta.
Rekao sam - Pa, izgleda da će i tebi trebati 2 godine. Još samo jedna godina treba da prođe. Hajde da imamo probu za kada ta godina prođe. Ovo je sklonilo pritisak sa Breda da napravi tranziciju odjednom, dalo mu je vremenski okvir (koji je meni zvučao realno i prikladno), i dalo mu je neku nadu da će se stvari promeniti tokom vremena.
Stoga sam predložio da žena dođe iz grupe i sedne ispred njega, za ovu 'probu'.
Ona je samo trebalo da sedi tu, da bude prisutna.
Rekao sam mu da podigne jednu ruku i da je gura od sebe (ruku koju je koristio dok je govorio o ideji crkve da su žene 'loše'), a zatim da podigne drugu ruku i da je drži otvorenom za nju, u prihvatajućoj pozi. Uradio je ovo u tišini u početku. Bilo mu je malo neprijatno na obe strane. Bilo mu je teško da je zaista prihvati, a bilo mu je teško i da spusti svoj štit.
Mogao sam da vidim da moramo da radimo na postavljanju temelja.
Pitao sam ga o stvarima koje žena može da mu uradi a koje su 'loše', i uvodio sam ih - ona ga može izdati, može ga povrediti, itd. Na ovaj način, konvertovao sam njegove apstraktne strahove u utemeljenije - ona zaista može da mu učini te stvari.
Naveo sam ga da uputi te izjave direktno njoj - Ja se bojim da ćeš me možda povrediti ili izdati.
Žena je bila u stanju da uvaži - Da, ja ću možda uraditi to.
Ali je zatim spontano dodala - To zavisi od toga kako ćeš se ophoditi prema meni.
Ovo mu je dalo važan, utemeljujući, i potencijalno ohrabrujući znak - zavisilo je od njegovih izbora.
Tada je mogao da spusti ruku. U pitanju je sada bilo njegovo ponašanje, koje on može da kontroliše. U Geštaltu, uvek tragamo za mestima gde neko može da se pomeri od pokušavanja da kontroliše druge, ili osećanja bespomoćnosti u odnosu sa njima, ka poziciji gde osećaju moć svojih izbora.
Međutim, i dalje je postojalo nešto što ga je blokiralo da je prihvati.
Pitao sam ga da li je prošao kroz formalni ritual napuštanja svešteničkog poziva. Rekao je da proces nije bio potpun, ali je osećao da ga je napustio.
Ovo me nije zadovoljilo. Formalni procesi imaju duboko značenje - razvod, i u ovom slulaju, dobijanje finalnog dokumenta od pape. Do tog momenta, on nije formalno 'slobodan'. PItao sam ga koliko dugo će čekati dokumenta - rekao je oko godinu dana.
Ovo je onda bilo jasno. Do tog momenta, on se neće osećati potpuno slobodno.
Zato sam opet predložio ideju probe (...primer Geštalt eksperimenta).
Savio sam parče papira i kao 'papski poslanik' predao sam ga njemu, kao kratki prikaz iskustva dobijanja finalnog dokumenta.
Zatim sam ga pozvao da primeti šta oseća dok sedi naspram žene.
Rekao je da oseća nekakvu toplinu.
'To je to' rekao sam. 'To je sve što treba da radiš, da osetiš toplinu i odatle će se prirodno razvijati dalje'. Žena je takođe rekla da se oseća povezanije sa njim.
Ovaj rad je uključivao reference na polje na mnogo načina, što je pomoglo da se podrži, naglasi i usmeri proces. Sa tako formalnom stvari, kao što je uloga sveštenika, postoje mnogi spoljni i kontekstualni aspekti koji takođe moraju da se uzmu u obzir, iznad i preko specifičnih osećanja osobe.

Case #115 - Redefinisanje opsesivnog autoriteta

Anđelina je rekla da oseća osećanja tuge i krivice zbog svoje 'porodice'. Na prvi pogled, činilo se da se ovo odnosi na njenog supruga, od kog je bila rastavljena. Ali zatim je postalo jasnije da su u pitanju njena deca - mladi odrasli, koje nije često viđala u prethodne 3 godine od kako je rastavljena od supruga.
Situacija koju je opisala ticala se toga da ona uživa u svojoj autonomiji i slobodi koja je došla sa traženjem svojih snova. Nije htela da odustane od ovoga, previše joj je značilo.
Ukazao sam da se tuga i krivica javljaju u kontekstu odnosa. Međutim, Anđelina nije htela da govori ili da se bavi odnosom sa svojim suprugom ili sa svojom decom. Samo je želela da se oseća smirenije.
Mogao sam da osetim borbu između nas dvoje. Nisam hteo da joj pomognem da postigne to, bez bavljenja odnosima koji su u kontekstu. Ona nije htela da gleda u to. Kada bih joj pomogao, to bi značilo da bih koristio terapijski proces da joj pomognem da bolje blokira te odnose - to je nešto što nisam želeo da uradim - to nije bilo etično za mene.
Umesto da sam nastavio da guram, uzeo sam drugi zadatak. Pitao sam je o kontekstu autonomije. Pomenula je detinjstvo, odrastanje na selu, sa mnogo braće i sestara. Nije zvučalo problematično, niti je bilo jasno odakle tačno dolazi važnost autonomije i slobode.
Tada je pomenula da je njen otac bio jak autoritet i ja sam razumeo. Odrasla je u veoma patrijarhalnoj porodici. Njena majka je bila podređena tome, kao i njeni braća i sestre. Nije bilo autonomije, pogotovo za devojčicu. Nije mogla da pravi svoje izbore. Rekla je da njen otac nije bio loš čovek, samo je imao ulogu autoriteta koji se ne dovodi u pitanje.
Udala se za čoveka koji je 20 godina isti takav, što nije iznenađujuće. Njen suprug nije loš čovek, ali je i on 'autoritet', koji vlada domaćinstvom kao patrijarh.
Sada je kontekst postao jasan. Jedini način na koji je ona mogla da počne da ima svoj život bio je da potpuno napusti sistem, uključujući i svoju decu. Sa ulogom supruge i majke išla je pokornost, a ona više nije želela da živi tako. Zaista je vrednovala svoju slobodu, nakon 40 godina, više od bilo čega drugog.
Rekla je da želi da se razvede, ali njen suprug se nije slagao  - ukazao sam da je to poslednji bedem njegove kontrole nad njom. Tu je bila borba moći, i niko od njih dvoje nije mogao da pobedi.
Bilo mi je jasno da smo morali da radimo, ne sa ličnostima oca ili supruga, već sa samim patrijarhalnim poretkom. Ovo je to što je nju ugnjetavalo i bilo joj teško da odvoji to od ljudi.
Zato sam pitao šest muškaraca da dođu iz grupe i predstavljaju supruga, oca, dedu, itd. - liniju muškaraca koja ide unazad.
Pozvao sam ženu da dodje i stane iza Anđeline.
Predložio sam neke rečenice Anđelini, ali sam veoma pazio da ih izgovori onako kako ona želi.
Izjave su bile prvo upućene njenom suprugu - Uvažavam da si dobar čovek i odvajam sebe od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo. Proveli smo neko vreme na ovom uvažavanju. Osetila se lakše, ali i dalje je osećala neki teret.
Zato smo ponovili proces sa njenim ocem. - Uvažavam da si bio dobar lovek i otac i da sam ja ovde zahvaljujući tebi. I odvajam se od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo.
Isto smo učinili sa njenim precima.
U ovom trenutku ona je osećala veliko olakšanje. Bila je u stanju da bude u prisustvu ovih muškaraca, bez da reaguje na njih, i bila je u stanju da bude u odnosu sa njima, a da ne pristane da bude potčinjena.
Ovo je bila sinteza koju ona nije mogla da dostigne do sada.
Ovo je bilo značajno iskustvo za nju, i osetila je veoma veliko olakšanje.
Tu sam završio. To je bilo dovoljno za jednu seansu i bio sam uveren da će se ovaj tok preneti i na njen odnos sa svojom decom.
Ovde smo radili sa onim što nazivamo Polje u Geštaltu - veći i kompleksniji kontekst unutar kojeg imamo svoja iskustva, itd. Obraćajući pažnju na krupniji plan, u stanju smo da odemo dalje od trenutnih osećanja i reakcija i da postignemo integraciju sa mnogo širom familiojom, kulturalnim i istorijskim silama.
Eksperiment je u ovom slučaju bio povezan sa poljem, i dozvolio je Anđelini da nađe smirenije mesto unutar sebe, bez korišćenja blokirajuće kreativne adaptacije koju je ranije koristila. Ovaj eksperiment je proistekao iz procesa koji se koriste u radu u porodičnim konstelacijama.
Ja sam takođe izašao iz borbe moći sa njom - ja kao čovek, kao terapijski autoritet; u Geštaltu, mi nikad ne guramo otpor, već nalazimo način da ga kontekstualizujemo.

Case #114 - Varenje besa, oslobađanje bola

Melani je bila zainteresovana da radi. Međutim, pre nego smo počeli sa radom na njenom problemu, prvo sam podelio gde sam ja u odnosu na nju. Ovo može biti komponenta relacionog geštaltističkog pristupa - za terapeuta da uključi svoje iskustvo i fenomenologiju, postavljajući osnov u terapijskom odnosu.
Rekao sam joj da uživam u njenoj toplini i vedrini, a istovremeno da osećam iskrenu želju da podržim njeno učenje i svesnost; i, takođe, doživljavam njenu tvrdoglavost kada je u pitanju prihvatanje novih informacija, i integrisanje toga. Rekao sam joj da mogu da prepoznam i svoju tvrdoglavost prilikom učenja, koja se reflektuje u njenom načinu bivanja.
Deljenje mojih ograničenja i sličnosti pomaže smanjenju stida koji može biti u vezi sa takvom povratnom informacijom i procenom.
Tada smo se pozabavili njenim problemom. Govorila je o bolu koji se tiče njene direktorke. Često je razmišljala o situaciji, punoj tenzije, stresa i nesreće za nju, situaciji zbog koje je osećala dosta bola.
Navela je neke detalje situacije, kao i prethodni kontekst.
Tada mi je postalo jasno - tj. dobio sam jasnu figuru. U Geštaltu, kažemo da se figura ko-kreira. Izranja iz klijenta i iz terapeuta.
Ispod besa generalno se nalazi neka vrsta bola. Često je korisno u psihoterapiji pronaći podležući bol, i ovo je pristup koji se primenjuje u suptilnijim pristuima poput Porodičnih Konstelacija. Ovo omogućava komunikaciju koja je manje napadna.
Međutim, u Melaninom slučaju, ona nikad nije stigla do besa. Uvek je ostajala u fazi bola. Bes je koristan jer gura bol ka napred, ka spolja, i predstavlja spontani način za mobilizaciju odgovarajuće akcije.
U njenom slučaju, trebala joj je pomoć pri promeni njenog bola u bes. Zbog toga što to nije radila, bol je jednostavno 'sedeo' tu, bez promene ili razrešenja.
Pozvao sam je da 'stavi direktorku na jastuk'  i obrati joj se direktno. Ohrabrio sam je da u ovom eksperimentu transformiše svoj bol u direktan bes.
Bila je u stanju da uradi ovo, iako joj je bilo teško.
Osećala se bolje, ali je rekla 'Ja obično izbegavam konflikte ovog tipa'.
Ovo je takođe bio ključ, pa sam joj postavio pitanje o polju -Šta te je organizovalo da izbegavaš konflikt?
Objasnila je prethodnu situaciju na poslu, kada se nisu lepo ophodili prema njoj; imala je zastoj i držala se na okupu u toj situaciji, ali je zatim konačno eksplodirala. Direktorka ju je upozorila da se ne ponaša tako u budućnosti.
Stoga je postalo jasno da je radila u okruženju gde se konflikti izbegavaju. Ovo je pružilo kontekst - što je važno kada se obraća pažnja na polje.
Dalje sam istražio istorijsko polje; pitao sam je o porodičnom kontekstu i opisala je kako je, kad je bila dete, bila učiteljičina ljubimica, pa su se druga deca loše ophodila prema njoj. Zato je naučila da izbegava takve konflikte.
Uvažio sam uticaj tih konteksta, i zatim je vratio u sadašnjost, i u mogućnost ispoljavanja svog besa. Rekla je - Ali ako to uradim, doći ću u konfliktnu situaciju, i tada ću osetiti bol.
Ovo je predstavljalo 'kreativnu adaptaciju', njen način procesiranja iskustva. Ljudima može biti teško da učine nešto drugačije, jer naviknut način reagovanja može biti duboko ukorenjen.
Pokušao sam da joj pružim podršku na dva nivoa.
Prvenstveno, izazvao sam njena uverenja - ovo je kognitivna intervencija. Ukazao sam da je zapravo situacija suprotna - kada bi bila voljna da ispolji svoj bes, više se ne bi držala za bol.
Drugo, omogućio sam praktičnu podršku eksperimenta koji ukljuluje pružanje pomoći da istraži vešte načine nošenja sa ispoljavanjem besa na radnom mestu.
Zatim je došla fraza koju sam prepoznao kao njenu tvrdoglavost - 'da, ali'.
Fric Perls bi rekao - sve pre 'ali' je laž. Drugim rečima, takozvano 'da' zapravo znači 'ne' kada biva praćeno sa 'ali'.
Zbog toga što sam imao ranijeg iskustva sa Melani, i zapravo sam pomenuo taj problem na samom početku, znao sam da odbijem da joj dalje 'pomažem'.
Rekao sam -Okej, evo ga, guraš me od sebe. Rekla je - Ne, ti si taj koji neće da mi pomogne, ti mene guraš. Rekao sam - Ti guraš od sebe moju pomoć - Ostaviću rad na tebi.
Ovde vidimo konfuziju na 'granici kontakta' - ona nije u dodiru sa svojim ponašanjem odgurivanja, i zato misli (veoma često) da drugi nju odbijaju, neprepoznajući kako ona ovo postavlja.
Zato sam stao. Ona nije bila srećna uopšte, ali nisam bio voljan da uđem u borbu oko toga gde ona želi pomoć, a onda je odbija kad joj se pomoć ponudi. U prošlosti u Geštaltu ovo se zvalo 'zamka za medvede'. Iako se ovaj termin sada retko koristi, i može se upotrebiti za omalovažavanje klijenta, on opisuje izvestan fenomen. Trik je u tome da se vidi ponašanje, da se odbije da se povlađuje, a ipak da se ostane podržavajuć i pristupačan za pravu povezanost.
-
Melani je varila ovo. Kasnije je počela da bude veoma ljuta. Ovo je bio pozitivan korak iz moje tačke gledišta.
Rekla je -Želim da te uštinem. Dozvolio sam joj da mi pokaže kako - uštinula me je za ruke. Rekao sam - Mogu da osetim koliko si besna, i mogu da vidim na tvom licu koliko si besna.
Želela je da nastavi da me štipa. Rekao sam - Zaista razumem da želiš da me povrediš sada.
Ovo je bila njena sadistička strana, proizvod akumuliranog bola. Sada je postojalo sigurno mesto da on izađe napolje, bilo je dosta prošlosti i dosta sile u njemu.
Međutim, ovo očigledno ne može da funkcioniše u odnosu. Zato sam je pozvao na terapijsko rvanje - dodirivanje ruku, guranje jedne naspram druge.
Tada sam mogao da osetim gnev u njenim rukama. Radili smo ovo neko vreme. Ona je htela još.
Ali bilo je vreme za privođenje kraju. Zato sam prestao.
Opet je bila frustrirana. Ono što je izronilo iz njenog nasmejanog lica, njenog prijateljskog ponašanja, i njenog zadržavanja bola u sebi... je bio gnev, i način na koji je to manifestovala je bio kroz kontrolu.
Odbijanje da se bude kontrolisan je komplikovano u psihoterapiji; iako je neophodno, lako može biti upotrebljeno da se okrivi ili patologizuje klijent, što nije od koristi.
Ovo je primer gde je 'frustriranje' klijenta zdrava intervencija - ne iz ideje da je dobro konfrontirati klijenta, već iz potrebe u trenutku rukovođenja 'granicom kontakta'.

Case #113 - Vođstvo ka intimnosti

Džeremi je bio zaista fin dečko, osetljiv, uviđavan, pažljiv. Pomenuo je kao problem svoju ubrzanost, nasuprot njegove žene, koja je sporija. S jedne strane, pokušao je da ima obzira prema njoj, govorio joj je da je u redu ako ne obavi poslove po kući. S druge strane, frustriralo ga je koliko joj je trebalo vremena da obavi neke stvari - hteo je da preuzme ponekad. Takođe ga je frustriralo što nije bilo prostora da neke stvari rade zajedno, jer je ona spora.
Pitao sam ga čega bi želeo da bude više u vezi. Rekao je - zahvalnosti za posao koji on radi... a onda je pomenuo da su izašli zajedno jedne večeri, što bi trebalo da se dešava redovno, a zapravo se veoma retko dešavalo.
Poznajući Džeremija i njegovu uviđavnost, pitao sam ga direktnije - znači, ovde je poenta u tome da ti želiš više 'prostora za vezu' - što se odnosilo na više prostora za intimnost, za razgovor o ličnim stvarima. Složio se. Pitao sam ga koliko tačno prostora bi želeo, i u kom obliku. Bilo mu je teško da specifikuje, iako je bilo očigledno da žudi za tim.
Prepoznao je nekoliko stvari kojih je želeo u većoj meri - zajednički izlazak svake sedmice, porodične izlaske jednom mesečno, uzimanje dovoljno vremena za razgovor o bitnim problemima koji se jave.
Ovo je bilo dobro, ali sam takođe video da nešto nedostaje. Želeo je više intimnosti - i dok su sve ove stvari doprinosile tome, on nije pomenuo ništa na temu potrebe za prostorom za vezu u kući, kada ništa nije organizovano i pritiskajuće.
Ova vrsta prostora za vezu u domu je važan deo kreiranja osnove za intimnost - vreme za razgovor, za deljenje misli i pogotovo osećanja, dovođenje u pitanje stvari koje nisu nužno hitne ali su i dalje bitne.
Odmah se složio da je to nešto što bi želeo.
Zbog svoje blage naravi, bilo mu je teško da precizno i u potpunosti imenuje šta želi. Stoga je deo moje podrške bio zajedničko promišljanje na ovu temu, doprinoseći ideje, a ne samo izvlačeći ih iz njega. Geštalt na ovaj način uključuje obe strane, i Geštalt eksperiment može podjednako da uključi i terapeuta.
Rekao je da se oseća bespomoćno da unese ovo u vezu. To nije bio prioritet za njegovu suprugu; ona je uvek bila zauzeta nečim drugim, i trebalo joj je dosta vremena da obavi stvari, tako da nije preostajalo vremena za ovu vrstu intimnog kontakta.
Rekao sam Džeremiju da imam plan, i da bih voleo da razgovaram sa njim iz te pozicije - ovo uključuje bivanje eksplicitnim i u potpunosti posedovanje mojih ideja, i sposobnost da utičem. Ovo može biti deo terapije - uzdizanje iz razlikovanja moći - gde utičemo na klijenta svojim mišljenjem - kao i sa mnogim ljudima - mi volimo da damo svoje mišljenje.
Fenomenološki proces nas odvraća od takvog davanja saveta, ili pružanja smernica, i vodi ka radu sa klijentovim iskustvom, i sa 'šta jeste'. Ovaj egzistencijalni pristup nije o vršenju uticaja, nego o 'bivanju sa' nekim.
Međutim, u Geštalt modu, postoji prostor za 'pojavljivanje' sa mojim perspektivama, dokle god sam pažljiv da ih ne guram na klijenta, i pauziram da proverim šta je njemu u redu,
Rekao sam Džeremiju da želim da utičem na njega u smeru bivanja vođe u vezi, ali ne tradicionalnog 'muškog šefa' ili 'sebične muške' dominacije. Umesto toga, u pitanju je vođenje veze ka intimnosti, konsultujući se sa partnerkom, ali nečekajući da ona uradi to; već sedanje na vozačevo mesto, i korišćenje svojih moći, uticaja, organizacione sposobnosti i fokusa kao muškarca da postigne ovaj cilj.
Proverio sam sa njim i bilo mu je drago što sam ga 'pogurao'. Zapravo, pružio sam mu energiju i usmerenje, podržao sam ga. Najviše treba biti obazriv da se osiguramo da klijent ne proguta takva usmerenja, i da, ako ima blokade u manifestovanju takvih 'dobrih ideja', nastavimo da radimo detaljnije i specifičnije sa tim poteškoćama.

Case #112 - Đavo kaže: Pusti

Serena je došla sa problemom koji se odnosio na njenu vilicu. Pre nekoliko godina imala je infekciju. Lečila se i bilo je 80% poboljšanja. Ali nije bilo bolje od toga. Smetalo joj je to - njena vilica je kliktala, nije se osećala kako treba, bilo je nekog neprijatnog osećaja u nervima. Želela je da vidi da li bi mogla u potpunosti da se oporavi.
Pitao sam je za porodični kontekst. S obzirom da je ovo somatski problem, porodični problemi su često prožeti u telo i posledični problemi mogu biti manifestacija porodičnih problema.
Njena majka je bila veoma stroga. Dok je govorila o ovome, njene oči su bile pune suza, i ostale su takve dok smo razgovarali o različitim temema.
Ona je uvek bila najbolja u razredu, od kad je bila jako mala. Vršila je pritisak na sebe da sve obavi savršeno, i bila bi veoma uznemirena ako ne bi.
Ova tema se nastavila kroz njeno studiranje - uzimanje veoma teških kurseva i prolaženje kroz njih uz pomoć čiste determinacije; zatim i njen posao - imala je šefa koji je očekivao savršenstvo, i nalazila je način da radi sa njim godinama.
Rekla je da joj izgleda kao da se probudila jednog jutra i da je 'đavo ušao u moju vilicu...'. Želela je samo da se 'probudi i to bi nestalo'.
Ovo nam je dalo ključ, pa sam je pitao da opiše kako je đavo ušao. Rekla je da je užao kroz potiljak. Pitao sam je kako đavo izgleda - rekla je da je crni slepi miš sa velikim zubima.
Predložio sam da pitamo đavola da izađe ispred nje zasad, kako bi mogla da porazgovara sa njim.
'Đavo' je rekao da mu se dopadaju razigrani i rigidni ljudi, i da mu se dopada ona.
Ovo je bilo zanimljivo, pokazivanje da đavo zapravo nije neprijateljski raspoložen, i da je tu velikoj meri zbog njenih sržnih problema - njenog perfekcionizma.
Pitala je đavola - Zašto si ovde?
Odgovorio je - Da bih ti pomogao da pustiš.
Ovo je bilo veliko otkrovenje. Đavo je zapravo igrao važnu ulogu. Situacija sa vilicom je namenski bila lekcija da nači da pusti, očigledno u vezi sa njenim perfekcionizmom.
Pitao sam o puštanju. Rekla je da je od situacije sa vilicom pustila neke stvari kojih se prethodno držala - pokušavanja da dobije unapređenje, kupovine veće kuće.
Ukazao sam da je puštanje na neki način povezano sa smrću, smrtnošću i krajem stvari. Ovo bi bio osnov za diskusiju o puštanju kao dubokom procesu, koja bi mogla da se desi drugom prilikom , i koja bi pokrenula egzistencijalna pitanja.
Pitao sam je šta radi kada želi da se opusti: ne puno - bila je na poslu veći deo dana. Radila je jogu pomalo, družila se sa prijateljima, išla u kupovinu.
Joga je predstavljala neku vrstu opuštajuće aktivnosti, ali je očigledno bilo potrebno više.
Pitao sam je šta bi još trebalo da pusti.
Zanemela je.
Pitao sam je - Možeš li da se prepustiš kad upražnjavaš seks sa svojim suprugom? Rekla je - Ne,
Ovo je takođe bila ključna izjava. Nije bio u pitanju samo seks, već činjenica da je seks ciklus nagomilavanja energije i otpuštanja.
Rekla je da se suzdržava jer nije želela da zatrudni.
Ovo je pružilo dodatne informacije o njenom zadržavanju nasuprot puštanju. Iako nije razmatrala da ima decu u ovom periodu, pozicija ovog zadržavanja - na dubokom organskom telesnom nivou - zajedno sa suzdržavanjem koje je očigledno u srži problema sa vilicom, su važno povezani po mom mišljenju.
Seksualnost je model za mnoge druge stvari u vezi sa našim iskustvima - naše sržno organizmičko funkcionisanje.
Stoga seksualnost može potencijalno da bude ključ za duboko somatsko prepuštanje, koje očigledno treba da se dogodi Sereni. Njen perfekcionizam je duboko upleten u njeno telo - zato je 'đavo' došao da promeni njen pravac. Zato je deo odgovora kognitivna promena - u stavu i u smislu simboličkog puštanja; ali mnogo fundamentalnije mora da bude ukorenjen u telesno iskustvo prepuštanja.

Case #111 - Strah od svađanja

Lusi je kašljala. To nije bio normalan kašalj. Zvučao je kao mešavina gušenja i suvog iskašljavanja nečega što nije moglo da izađe. Takođe, veoma je teško disala. Bila je uznemirena, i šta god da joj se dešavalo, nije odlazilo. Rekla je da ne može da podnese slušanje bilo kakvih zvukova u tom trenutuku.
Iz ranijih radova sa njom, povezanost je bila očigledna: njeni roditelji su se prepirali gotovo neprestano, nekada je dolazilo i do nasilja. Ali traumatski efekat ovoga je bio rezultat činjenice da ih je ona viđala samo jednom u godinu dana ili jednom u dve godine dok je odrastala. Ona je odrasla sa svojim dedom, koji je više voleo njenog brata. Njene tetke su takođe više volele njenog brata. Zbog toga, ona se osećala izolovano, nepodržano i nevoljeno u kući.
Očajnički joj je bila potrebna roditeljska ljubav, ali umesto toga, osećala se posramljeno kad bi oni došli, jer su i komšije mogle da čuju njihovo svađanje.
Kako je govorila o ovome, kašljala je suv kašalj i stezala je grlo, za koje je rekla da je veoma svrbi. Tu je bila blokirana energija - u Geštaltu kažemo da je energija retroflektovana - usmerena ka sebi, umesto ka spolja. Zato sam joj dao krpu i rekao joj da je uvrne i zadavi. Ovo je preusmerilo energiju, od nje ka spolja; počela je da vrišti, i jeca, moleći svoje roditelje da prestanu da se raspravljaju.
Pitao sam muškarca i ženu da predstavljaju njene roditelje i postavio sam ih na maloj udaljenosti od nje, okrenute jedno ka drugom.
Samo gledanje ove predstave je bilo veoma provokativno za nju - ona je jecala, vrištala i preklinjala ih da se ne svađaju.
Lusi je bila u sred svoje traume. Ovo se spontano podizalo, i dobro, u smislu da joj je pružalo pristup sržnom delu nezavršenog posla. Međutim, toliko traume je bilo tu da je energija konstantno bila blokirana (u obliku kašljanja) i ja sam morao da nastavim sa instrukcijom da uvrće krpu, što je rezultiralo njenim daljim vrištanjem.
Iako je otpuštanje vredno - bolje nego da je zatvoreno, usmereno ka sebi, ili igonrisano - takođe postoji ograničena vrednost u jednostavno ostajanju u traumi. A činilo se kao da za Lusi nema kraja - nakon što je prošlo neko vreme, ona je samo bila uznemirena.
Zato sam nastavio da je vraćam u sadašnjost, fokusiram na svoje lice, na sobu, na duboko i sporije disanje. Ovo se naziva 'pendulacija' i predstavlja način rada sa traumom - kretanje ka i od uznemirujućeg događaja u sadašnjost. Ona je ostajala u sadašnjosti kratko, i onda bi se opet uznemirila.
U toj svojoj uznemirenosti rekla je - Ne znam koja je poenta življenja, jedini razlog da se ne ubijem je to što bi drugi patili.
Stoga sam joj tražio da napravi 'misiju' za sebe. Kreirali smo 3 elementa - korišćenje svog iskustva da pomogne deci sa kojom radi; učenje iz svog iskustva da osigura da neće ponoviti to kada se bude udala; i osiguravanje da će, kad bude imala decu, postupati dugačije sa njima.
Ovo je kreiralo temelj, jer inače nije imala mnogo stabilnosti, samo osećaj traume.
Eksperiment koji sam postavio je išao ovako - dvoje ljudi koji su predstavljali 'par' bi imali malu raspravu. Ali to bi bila 'zdrava' rasprava, a ne destruktivna.
Lusi je bia veoma uplašena - čak i nagoveštaj da če doći do konflikta je bio veoma stresan za nju. A mogućnost da može da ode izvan kontrole ju je iznova stimulisala. Zato sam joj rekao da postavi neka osnovna pravila rasprave, što je i učinila. Ovo ju je postavilo na poziciju moći i dalo joj mogućnost da kontroliše situaciju na način na koji nije mogla kada je bila dete.
Kako su počinjali, njoj je trebalo dosta moje podrške, da budem pored nje, da bi posvedočila ovome, i da ne bi ponovo potonula u svoju traumu. Ona je počela da vrišti par puta na početku - bila je dosta uplašena. Ali, ja sam je podsetio da je ovo bio deo dostizanja njenog cilja, i da je potrebno da ona bude prisutna za to, da uči iz toga.
Posmatrala je 'raspravu', uključujući uspešno razrešenje. Ovo je bio prvi put u njenom životu da je videla nešto poput ovoga, pa je ovo bilo moćno iskustvo. Bio joj je potreban prostor da oslobodi svoju energiju, ali joj je takođe trebala sposobnost da ostane smirena, da primi uputstva, i da ima novo iskustvo.
Dao sam joj kao domaći da odgleda neke snimke razrešenja konflikata, da posvedoči svađanju ljudi i zatim vidi te svađe kako se uspešno razrešavaju.