Case #113 - Vođstvo ka intimnosti

Džeremi je bio zaista fin dečko, osetljiv, uviđavan, pažljiv. Pomenuo je kao problem svoju ubrzanost, nasuprot njegove žene, koja je sporija. S jedne strane, pokušao je da ima obzira prema njoj, govorio joj je da je u redu ako ne obavi poslove po kući. S druge strane, frustriralo ga je koliko joj je trebalo vremena da obavi neke stvari - hteo je da preuzme ponekad. Takođe ga je frustriralo što nije bilo prostora da neke stvari rade zajedno, jer je ona spora.
Pitao sam ga čega bi želeo da bude više u vezi. Rekao je - zahvalnosti za posao koji on radi... a onda je pomenuo da su izašli zajedno jedne večeri, što bi trebalo da se dešava redovno, a zapravo se veoma retko dešavalo.
Poznajući Džeremija i njegovu uviđavnost, pitao sam ga direktnije - znači, ovde je poenta u tome da ti želiš više 'prostora za vezu' - što se odnosilo na više prostora za intimnost, za razgovor o ličnim stvarima. Složio se. Pitao sam ga koliko tačno prostora bi želeo, i u kom obliku. Bilo mu je teško da specifikuje, iako je bilo očigledno da žudi za tim.
Prepoznao je nekoliko stvari kojih je želeo u većoj meri - zajednički izlazak svake sedmice, porodične izlaske jednom mesečno, uzimanje dovoljno vremena za razgovor o bitnim problemima koji se jave.
Ovo je bilo dobro, ali sam takođe video da nešto nedostaje. Želeo je više intimnosti - i dok su sve ove stvari doprinosile tome, on nije pomenuo ništa na temu potrebe za prostorom za vezu u kući, kada ništa nije organizovano i pritiskajuće.
Ova vrsta prostora za vezu u domu je važan deo kreiranja osnove za intimnost - vreme za razgovor, za deljenje misli i pogotovo osećanja, dovođenje u pitanje stvari koje nisu nužno hitne ali su i dalje bitne.
Odmah se složio da je to nešto što bi želeo.
Zbog svoje blage naravi, bilo mu je teško da precizno i u potpunosti imenuje šta želi. Stoga je deo moje podrške bio zajedničko promišljanje na ovu temu, doprinoseći ideje, a ne samo izvlačeći ih iz njega. Geštalt na ovaj način uključuje obe strane, i Geštalt eksperiment može podjednako da uključi i terapeuta.
Rekao je da se oseća bespomoćno da unese ovo u vezu. To nije bio prioritet za njegovu suprugu; ona je uvek bila zauzeta nečim drugim, i trebalo joj je dosta vremena da obavi stvari, tako da nije preostajalo vremena za ovu vrstu intimnog kontakta.
Rekao sam Džeremiju da imam plan, i da bih voleo da razgovaram sa njim iz te pozicije - ovo uključuje bivanje eksplicitnim i u potpunosti posedovanje mojih ideja, i sposobnost da utičem. Ovo može biti deo terapije - uzdizanje iz razlikovanja moći - gde utičemo na klijenta svojim mišljenjem - kao i sa mnogim ljudima - mi volimo da damo svoje mišljenje.
Fenomenološki proces nas odvraća od takvog davanja saveta, ili pružanja smernica, i vodi ka radu sa klijentovim iskustvom, i sa 'šta jeste'. Ovaj egzistencijalni pristup nije o vršenju uticaja, nego o 'bivanju sa' nekim.
Međutim, u Geštalt modu, postoji prostor za 'pojavljivanje' sa mojim perspektivama, dokle god sam pažljiv da ih ne guram na klijenta, i pauziram da proverim šta je njemu u redu,
Rekao sam Džeremiju da želim da utičem na njega u smeru bivanja vođe u vezi, ali ne tradicionalnog 'muškog šefa' ili 'sebične muške' dominacije. Umesto toga, u pitanju je vođenje veze ka intimnosti, konsultujući se sa partnerkom, ali nečekajući da ona uradi to; već sedanje na vozačevo mesto, i korišćenje svojih moći, uticaja, organizacione sposobnosti i fokusa kao muškarca da postigne ovaj cilj.
Proverio sam sa njim i bilo mu je drago što sam ga 'pogurao'. Zapravo, pružio sam mu energiju i usmerenje, podržao sam ga. Najviše treba biti obazriv da se osiguramo da klijent ne proguta takva usmerenja, i da, ako ima blokade u manifestovanju takvih 'dobrih ideja', nastavimo da radimo detaljnije i specifičnije sa tim poteškoćama.

Case #112 - Đavo kaže: Pusti

Serena je došla sa problemom koji se odnosio na njenu vilicu. Pre nekoliko godina imala je infekciju. Lečila se i bilo je 80% poboljšanja. Ali nije bilo bolje od toga. Smetalo joj je to - njena vilica je kliktala, nije se osećala kako treba, bilo je nekog neprijatnog osećaja u nervima. Želela je da vidi da li bi mogla u potpunosti da se oporavi.
Pitao sam je za porodični kontekst. S obzirom da je ovo somatski problem, porodični problemi su često prožeti u telo i posledični problemi mogu biti manifestacija porodičnih problema.
Njena majka je bila veoma stroga. Dok je govorila o ovome, njene oči su bile pune suza, i ostale su takve dok smo razgovarali o različitim temema.
Ona je uvek bila najbolja u razredu, od kad je bila jako mala. Vršila je pritisak na sebe da sve obavi savršeno, i bila bi veoma uznemirena ako ne bi.
Ova tema se nastavila kroz njeno studiranje - uzimanje veoma teških kurseva i prolaženje kroz njih uz pomoć čiste determinacije; zatim i njen posao - imala je šefa koji je očekivao savršenstvo, i nalazila je način da radi sa njim godinama.
Rekla je da joj izgleda kao da se probudila jednog jutra i da je 'đavo ušao u moju vilicu...'. Želela je samo da se 'probudi i to bi nestalo'.
Ovo nam je dalo ključ, pa sam je pitao da opiše kako je đavo ušao. Rekla je da je užao kroz potiljak. Pitao sam je kako đavo izgleda - rekla je da je crni slepi miš sa velikim zubima.
Predložio sam da pitamo đavola da izađe ispred nje zasad, kako bi mogla da porazgovara sa njim.
'Đavo' je rekao da mu se dopadaju razigrani i rigidni ljudi, i da mu se dopada ona.
Ovo je bilo zanimljivo, pokazivanje da đavo zapravo nije neprijateljski raspoložen, i da je tu velikoj meri zbog njenih sržnih problema - njenog perfekcionizma.
Pitala je đavola - Zašto si ovde?
Odgovorio je - Da bih ti pomogao da pustiš.
Ovo je bilo veliko otkrovenje. Đavo je zapravo igrao važnu ulogu. Situacija sa vilicom je namenski bila lekcija da nači da pusti, očigledno u vezi sa njenim perfekcionizmom.
Pitao sam o puštanju. Rekla je da je od situacije sa vilicom pustila neke stvari kojih se prethodno držala - pokušavanja da dobije unapređenje, kupovine veće kuće.
Ukazao sam da je puštanje na neki način povezano sa smrću, smrtnošću i krajem stvari. Ovo bi bio osnov za diskusiju o puštanju kao dubokom procesu, koja bi mogla da se desi drugom prilikom , i koja bi pokrenula egzistencijalna pitanja.
Pitao sam je šta radi kada želi da se opusti: ne puno - bila je na poslu veći deo dana. Radila je jogu pomalo, družila se sa prijateljima, išla u kupovinu.
Joga je predstavljala neku vrstu opuštajuće aktivnosti, ali je očigledno bilo potrebno više.
Pitao sam je šta bi još trebalo da pusti.
Zanemela je.
Pitao sam je - Možeš li da se prepustiš kad upražnjavaš seks sa svojim suprugom? Rekla je - Ne,
Ovo je takođe bila ključna izjava. Nije bio u pitanju samo seks, već činjenica da je seks ciklus nagomilavanja energije i otpuštanja.
Rekla je da se suzdržava jer nije želela da zatrudni.
Ovo je pružilo dodatne informacije o njenom zadržavanju nasuprot puštanju. Iako nije razmatrala da ima decu u ovom periodu, pozicija ovog zadržavanja - na dubokom organskom telesnom nivou - zajedno sa suzdržavanjem koje je očigledno u srži problema sa vilicom, su važno povezani po mom mišljenju.
Seksualnost je model za mnoge druge stvari u vezi sa našim iskustvima - naše sržno organizmičko funkcionisanje.
Stoga seksualnost može potencijalno da bude ključ za duboko somatsko prepuštanje, koje očigledno treba da se dogodi Sereni. Njen perfekcionizam je duboko upleten u njeno telo - zato je 'đavo' došao da promeni njen pravac. Zato je deo odgovora kognitivna promena - u stavu i u smislu simboličkog puštanja; ali mnogo fundamentalnije mora da bude ukorenjen u telesno iskustvo prepuštanja.

Case #111 - Strah od svađanja

Lusi je kašljala. To nije bio normalan kašalj. Zvučao je kao mešavina gušenja i suvog iskašljavanja nečega što nije moglo da izađe. Takođe, veoma je teško disala. Bila je uznemirena, i šta god da joj se dešavalo, nije odlazilo. Rekla je da ne može da podnese slušanje bilo kakvih zvukova u tom trenutuku.
Iz ranijih radova sa njom, povezanost je bila očigledna: njeni roditelji su se prepirali gotovo neprestano, nekada je dolazilo i do nasilja. Ali traumatski efekat ovoga je bio rezultat činjenice da ih je ona viđala samo jednom u godinu dana ili jednom u dve godine dok je odrastala. Ona je odrasla sa svojim dedom, koji je više voleo njenog brata. Njene tetke su takođe više volele njenog brata. Zbog toga, ona se osećala izolovano, nepodržano i nevoljeno u kući.
Očajnički joj je bila potrebna roditeljska ljubav, ali umesto toga, osećala se posramljeno kad bi oni došli, jer su i komšije mogle da čuju njihovo svađanje.
Kako je govorila o ovome, kašljala je suv kašalj i stezala je grlo, za koje je rekla da je veoma svrbi. Tu je bila blokirana energija - u Geštaltu kažemo da je energija retroflektovana - usmerena ka sebi, umesto ka spolja. Zato sam joj dao krpu i rekao joj da je uvrne i zadavi. Ovo je preusmerilo energiju, od nje ka spolja; počela je da vrišti, i jeca, moleći svoje roditelje da prestanu da se raspravljaju.
Pitao sam muškarca i ženu da predstavljaju njene roditelje i postavio sam ih na maloj udaljenosti od nje, okrenute jedno ka drugom.
Samo gledanje ove predstave je bilo veoma provokativno za nju - ona je jecala, vrištala i preklinjala ih da se ne svađaju.
Lusi je bila u sred svoje traume. Ovo se spontano podizalo, i dobro, u smislu da joj je pružalo pristup sržnom delu nezavršenog posla. Međutim, toliko traume je bilo tu da je energija konstantno bila blokirana (u obliku kašljanja) i ja sam morao da nastavim sa instrukcijom da uvrće krpu, što je rezultiralo njenim daljim vrištanjem.
Iako je otpuštanje vredno - bolje nego da je zatvoreno, usmereno ka sebi, ili igonrisano - takođe postoji ograničena vrednost u jednostavno ostajanju u traumi. A činilo se kao da za Lusi nema kraja - nakon što je prošlo neko vreme, ona je samo bila uznemirena.
Zato sam nastavio da je vraćam u sadašnjost, fokusiram na svoje lice, na sobu, na duboko i sporije disanje. Ovo se naziva 'pendulacija' i predstavlja način rada sa traumom - kretanje ka i od uznemirujućeg događaja u sadašnjost. Ona je ostajala u sadašnjosti kratko, i onda bi se opet uznemirila.
U toj svojoj uznemirenosti rekla je - Ne znam koja je poenta življenja, jedini razlog da se ne ubijem je to što bi drugi patili.
Stoga sam joj tražio da napravi 'misiju' za sebe. Kreirali smo 3 elementa - korišćenje svog iskustva da pomogne deci sa kojom radi; učenje iz svog iskustva da osigura da neće ponoviti to kada se bude udala; i osiguravanje da će, kad bude imala decu, postupati dugačije sa njima.
Ovo je kreiralo temelj, jer inače nije imala mnogo stabilnosti, samo osećaj traume.
Eksperiment koji sam postavio je išao ovako - dvoje ljudi koji su predstavljali 'par' bi imali malu raspravu. Ali to bi bila 'zdrava' rasprava, a ne destruktivna.
Lusi je bia veoma uplašena - čak i nagoveštaj da če doći do konflikta je bio veoma stresan za nju. A mogućnost da može da ode izvan kontrole ju je iznova stimulisala. Zato sam joj rekao da postavi neka osnovna pravila rasprave, što je i učinila. Ovo ju je postavilo na poziciju moći i dalo joj mogućnost da kontroliše situaciju na način na koji nije mogla kada je bila dete.
Kako su počinjali, njoj je trebalo dosta moje podrške, da budem pored nje, da bi posvedočila ovome, i da ne bi ponovo potonula u svoju traumu. Ona je počela da vrišti par puta na početku - bila je dosta uplašena. Ali, ja sam je podsetio da je ovo bio deo dostizanja njenog cilja, i da je potrebno da ona bude prisutna za to, da uči iz toga.
Posmatrala je 'raspravu', uključujući uspešno razrešenje. Ovo je bio prvi put u njenom životu da je videla nešto poput ovoga, pa je ovo bilo moćno iskustvo. Bio joj je potreban prostor da oslobodi svoju energiju, ali joj je takođe trebala sposobnost da ostane smirena, da primi uputstva, i da ima novo iskustvo.
Dao sam joj kao domaći da odgleda neke snimke razrešenja konflikata, da posvedoči svađanju ljudi i zatim vidi te svađe kako se uspešno razrešavaju.

Case #110 - Skrivena agresija

Mejsi se mnogo osmehivala. Delovala je kao veoma topla i prijateljski nastrojena osoba, teško je bilo da se ne dopadne nekome na osnovu prvog utiska. Delovalo je da je tu za druge i očigledno je volela da bude od pomoći.
Međutim, u grupi je konstantno upadala u konflikte. Delovala je svađalački i brzo je dolazila do zaključaka. Uprkos njenoj vidljivoj toplini, izgovarali bi reči koje pokreću antagonizam, i koje bi sadržale mnogo njenih pretpostavki i reakcija.
U jednom od ovih konflikata ja sam je podržao. Pomogao sam joj da poveže svoju izjavu o opažanju sa izjavom o osećanjima - ona je imala sklonost ka skakanju od observacije ka interpretaciji, bez uključivanja sebe. Ili ponekad, direktno ka interpretaciji - npr. 'Ti me odbacuješ'. Stoga sam joj dao instrukciju da počne sa neposrednim iskustvom, i da imenuje svoj emotivni odgovor.
Ispostavilo se da joj je ovo veoma teško. Bilo joj je teško da prepozna svoja osećanja, i nije bila voljna da ih deli, već joj je bilo draže da se pomeri ka svojoj imaginaciji o tome šta se dešava. Takođe nije bila voljna da 'proveri' svoju imaginaciju, ophodeći se prema njoj kao nekoj vrsti realnosti npr. 'Zašto me odbijaš'.
Kako sam je usporavao, povezujući izjave sa osećanjima (pre nego sa pitanjima), počela je da bude više u kontaktu sa onim što joj se dešava. Nevoljno, otkrila je da je veoma besna; pre ovoga, ona je druge ljude posmatrala kao problem. Koncizan oblik 'čiste komunikacije' koji sam zahtevao, konfrontirao ju je sa svojim sopstvenim mračnim osećanjima, koja više nije mogla da pripiše drugima.
Ukazao sam joj da su joj ramena ukočena; iako sam je usmeravao da iskaže ono što želi kao zahtev, ona se držala podležućih propisa za tuđe ponašanje, i ovo je jačalo njen bes,
Disciplina ka kojoj sam je vodio - koja uključuje ograničavanje svojih izjava na iskaze o svom iskustvu, a ne samo opravdavanja ili objašnjenja - odvukla ju je od njene sunčane pojave i ispoljila dosta tuge. Ovo je takođe naglasilo njene granice - ona više nije bila u stanju da sluša odgovore drugih ljudi. Opet, ovim smo otišli ispod očiglednog 'razgovora' i pokazalo se da je njoj bilo potrebno mnogo više pažnje na ovom mestu.
Kada su ljudi konfrontirani - u ovom slučaju veoma brižljivo s moje strane - po pitanju svog kontrolišućeg ponašanja, njihov 'reket' se podigne - oni više ne mogu da stavljaju svoj fokus na druge da bi izbegli svoja teška osećanja.
U ovom slučaju, teška osećanja su se ticala agresije. Mnogim ljudima je teško da prepoznaju, da osete i da priznaju svoju agresiju. Ljudi bivaju pod uticajem socijalnog uslovljavanja da ne budu agresivni, ili da ne ispoljavaju agresiju. Ovo se pogotovo odnosi na žene. Podrška koju možemo da pružimo u terapiji je kreiranje atmosfere dopuštanja da se osete svakakva osećanja, a zatim usmeravanje načina da se ona iskažu. Pogotovo je važno posedovanje osećanja, jasna verbalizacija na način koji opisuje osobino iskustvo, a ne interpretaciju drugog. Ovo je jedna od stvari koju terapeut može da uradi, da ponudi pomoć i usmeravanje ljudima koji se nalaze na ovom mestu.

Case #109 - Uklanjanje tereta

Seli je prijavila brojne simptome - osećanje haosa, bol u gornjem delu leđa, crvenilo u licu, što je povezala sa strahom od nedostatka prihvatanja.
Pitao sam je o ovim različitim fenomenima. Gledala je u mene intenzivno. Generalno, to ukazuje da klijent želi nešto od mene. Pitao sam je o tome, ali nije znala.
Kako sam joj govorio, imao sam osećaj da se odvija paralelna konverzacija - naših reči, koje se naizgled nisu mnogo povezivale, i emocionalnog tona, koji mi je delovao intenzivno, ali nejasno.
Rekla je da se oseća maglovito.
I ja sam rekao da se osećam maglovito.
Nije imala ništa u mislima.
Ali bilo je dosta iskazanih osećanja u njenim očima, iako nisam mogao da razlučim koja su.
Jednostavno sam prizano šta sam video, i svoje iskustvo. Ovo se zove fenomenološko izveštavanje.
Osećala je da joj se leđa zagrevaju.
Stavio sam svoje ruke na mesto koje je bilo vruće. Rekla je da je veoma zategnuto i ja sam mogao ovo da osetim. Nisam masirao, samo sam napipao tenziju rukama, kako bih mogao da steknem osećaj o čemu je tačno govorila. Opet, ja želim da uđem u njenu fenomenologiju što je više moguće.
Rekao sam - Čini se kao da si napadnuta od pozadi.
Govorila je o svom ocu koji ju je udarao kad je bila mala, i to veoma. To je bilo 'normalno' udaranje, ali ono što je bilo uznemirujuće je to što nikad nije znala kada će biti udarena, pa je to bio šok.
Tada sam pritisnuo mesto na njenim leđima - direktnim, smirenim pritiskom - ovo je poznato kao 'preuzimanje' u Hakomi terapiji - paralelno sa intenziviranjem iskustva koje radimo u Geštaltu; rezultat je da je bila u stanju da se malo opusti.
I dalje je bilo dosta emocija u njenim očima, veoma intenzivnih.
Tada je rekla da su se oba roditelja ružno ophodila prema njoj - konstantno su je ponižavali, govorili joj da je  'glupa'.
Ovo je očigledno bio ključ.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet terapeuta i povezanost koju smo izgradili da bih 'otklonio' te terete sa njenih ramena, i rekao joj da 'odnosim' loše reči - 'glupa' itd, i menjam ih dobrim rečima.
Dok smo generalno orijentisani na odgovornost u Geštaltu, kada se radi o stidu (indikovanim rumenilom, nedostatkom samoprihvatanja, lošim ophođenjem), osoba može da doživljava sebe bespomoćnom. Zato joj možda treba pomoć od spolja - terapeuta, grupe, da bi iskusila dovoljno podrške kako bi se pomerila iz mesta u kom je zaglavljena.
Ovo je podrška koju sam joj omogućio, a ona je bila u stanju da je prihvati. Podrška dolazi u mnogim oblicima; bitno je naći pravi tip podrške koja je potrebna klijentu, pravu meru, i pružiti je u pravom trenutku. Ovo zahteva ostavljanje po strani naš 'pomažući' plan, i biti osetljiv za klijentove potrebe. Takođe uključuje voljnost da se bude prisutan, i da se primeti šta se dešava u meni, jer i to pomaže usmeravanju mojih izbora.

Case #108 - Nakon zlostavljanja, poklon zadovoljstva

Elis je odmah uletela. Govorila je o tome kako je bila zlostavljana kada je imala 5 godina. Ovo je bio prvi put da je podelila to sa nekim, a imala je četrdesetak godina.
Nakon zlostavljanja, verovala je da je izgubila nevinost. Ali, kada je prvi put upražnjavala seks sa svojim suprugom, shvatila je da to nije bio slučaj. Međutim, teret koji je nosila od ranog detinjstva negativno je uticao na nju i tokom 20 godina braka, ona nije bila u stanju da uživa u seksu sa svojim suprugom.
Kao i mnoge žrtve seksualnog nasilja, ona je krivila sebe - zašto nije pobegla? Zašto nije više mrzela zlostavljača? Zašto nije mogla da pusti to? Mnoge stvari su je pritiskale. A sada, njen muž ima aferu već 5 godina, i to je povećalo osećaj tereta i mržnje prema sebi.
Prvo sam kontekstualizovao njeno iskustvo - mnogim žrtvama bude lakše da mrze sebe nego napadača. I žrtve, bilo da su odrasle ili deca, se zamrznu. Stoga sam joj objasnio mnoge stvari da bih je ubedio da nije jedina sa tim iskustvom.
Rekla je da bi volela da bude u stanju da uživa u seksu.
Rekao sam - Zar neće biti sjajno kada sebi daš taj poklon - otvoriš se ka sadašnjosti i tu je, divan izvor zadovoljstva kom možeš uvek da pristupiš. Pripremao sam je za ovu mogućnost. U neuro-lingvističkom programiranju ovo se naziva određivanje tempa za budućnost.
Takođe sam predložio da može da izvrši zamenu - da zameni teret koji je nosila za ovaj prijatan poklon. Rekao sam - Koliko će sjajno biti, možeš da daš teret, a dobiješ poklon zadovoljstva u zamenu. Uveo sam ideju zamene.
Rekla je i da je nakon zlostavljanja ponovo videla zlostavljača, ali nije bilo naknadnog maltretiranja. Međutim, čudno je iz njene perspektive, ona ga je pitala da je odveze do škole na svom biciklu. Takođe je prebacivala sebi što ga je 'iskoristila'. I što je dozvolila sebi da mu se približi.
Ovo je veoma normalno, i razuverio sam je u to. Žrtve često imaju nekakvu vezu sa zlostavljačem, koja se ne uklapa u crno-bele kategorije. Bert Helinger govori naširoko o ovome.
Takođe sam ukazao da je možda njeno 'iskorišćavanje' njega za prevoz bila neka vrsta razmene - način da ga kazni, dozvoljavajući mu da zameni svoju krivicu za 'bivanje iskorišćenim'.
Ponovo, hteo sam da uvedem ideju zamene.
Zatim sam postavio geštaltistički eksperiment: tražio sam joj da odabre neke predmete koji će predstavljati različite elemente - teret, njenu mržnju, nju, 'poklon' (seks u kojem uživa), zlostavljačko ponašanje, i njenog supruga. Iskoristio sam 'zlostavljačko ponašanje' a ne 'zlostavljač', jer je bilo očigledno da ne želi da ga mrzi.
Zatim sam facilitirao proces: zamenila je bes prema sebi, za bes prema zlostavljačkom ponašanju. Zamenila je teret za poklon.
Nakon toga, pozvao sam je u još jedan geštaltistički eksperiment, koji uključuje nju koja razgovara sa predmetom koji predstavlja njenog supruga; predložila je svom suprugu da, ako on prekine aferu, ona bi mu poklonila poklon - seksualnost u kojoj se uživa.
Ako ne prekine, ona će to odneti u novu vezu.
Odlučila je da se raziđu na 6 meseci, dajući mu šansu da ili prekine drugu vezu, ili da odluči da ne nastavlja sa njom.
Tokom tog vremena, predložio sam joj da uvežbava 'poklon' - samozadovoljavajući se (ona ranije nije masturbirala), čitajući erotske priče, i čitajući ostale knjige o seksualnosti u kojoj se uživa koje bi joj pomogle.
Ceo proces je bio ispunjen emocijama. Na kraju se osetila veoma smireno i veoma jasno.
U Geštaltu, koristimo termin 'organizmična samoregulacija' - u suštini, osoba zna šta joj zapravo treba, i ima prirodan proces kretanja ka tome. Problem je što stari obrasci prekidaju ovo kretanje, staju na put. Zato, mi pružamo podršku na ključnim raskrsnicama, pomažući da se ponovo uspostavi ovaj prirodni organizmički tok. Elis je bila spremna za promenu u svom životu, i jedino što joj je bilo potrebno je malo pomoći da nađe način kako da se kreće u tom smeru. Putokazi su bili tu, i njene snage takođe. Samo joj je trebala podrška celovitog Geštalta - kretanje od želje i namere ka akciji i zadovoljstvu.

Case #107 - Korišćenje autoriteta da bi se otišlo od nasilja

Kirsti je trpela porodično nasilje u vezi.
Odrasla je u velikoj porodici; iako je njen otac bio odsutan zbog posla jedan deo njenog detinjstva, njene uspomene su, u suštini, bile lepe.
Njen suprug potiče iz vojne porodice. Njegov otac je tukao njegovu majku. Njegovi braća i sestre su imali različite probleme, uključujući bolesti zavisnosti.
Kirsti je bila dobra supruga. Radila je u porodičnoj firmi. Pomagala je svom suprugu. Pomagala je njegovoj porodici. Bila je tu za sve - osim za sebe.
Njen suprug je bio nesiguran i kontrolišuć, ograničavao joj je koliko dugo može da bude van kuće.
A on je imao više afera.
Nasilje se dogodilo u više prilika, ali poslednji incident je bio relativno skoro, i policija je bila pozvana.
Ona je želela da se raziđu, ali on je odbijao, podržan svojim roditeljima.
Rekla mu je da će otići ako se nasilje ponovi.
Kirsti je pohađala mnogo kurseva na temu samorazvoja, čitala je dosta knjiga, uključujući neke o porodičnom nasilju. Učila je da brine o sebi na više nivoa. Išla je na grupnu terapiju.
Naravno, bilo je dosta emocija kada je izlagala svoju priču.
Jedna od kontraindikacija za terapiju je porodično nasilje. Dok terapija može da bude od koristi pri pomoći jačanju osobe koja je u ulozi žrtve, na neki način može i da pogorša situaciju - kako osoba postaje samostalnija, nasilje se može povećati, kao pokušaj nametanja kontrole.
Stoga nisam želeo da radim na osećanjima, niti na ponašanju. Nisam želeo da osmišljavam strategije. Rekao sam Kirsti - Šta ti želiš od mene?
Rekla je - Smernice.
Ukazao sam na to da je ona verovatno imala dosta sugestija od svojih prijateljica, i da, čak i kada bih joj ja nešto predložio, ona bi verovatno izignorisala. Nasmešila se slabo, i znao sam da je to što govorim istina.
Proverio sam ovo. Pitao sam je direktno - Ako te opet bude istukao, da li ćeš ga ostaviti?
Napravila je pauzu, oklevala je, počela pomalo da plače, i jedva primetno odmahnula glavom.
Ovo je bila potvrda da je potrebno nešto mnogo dublje.
Stoga nisam bio blag, saosećajan, pun razumevanja ili podrške. To bi uključilo bivanje uvučenim u poziciju 'saosećanja', što je na kraju ne bi ojačalo.
Ušao sam u ulogu autoriteta, prefrerirajući dijalošku komunikaciju, ili ograđujući sebe, da bih istražio realnost klijentkinje ili njene vrednosti.
Kada bismo imali više vremena, ovo bi moglo da bude od koristi.
Ali, postojao je rizik od realnih opasnosti u vezi u kojoj se dešava porodično nasilje, a moja orijentacija je više praktične prirode.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet radi dramatičnog efekta, da bih je konfrontirao, i testirao njenu spremnost da zaista uradi nešto drugačije.
Iskoristio sam teoriju polarnosti u Geštaltu - postojanje jedne polarnosti uvek implicira drugu.
Ona se identifikovala sa žrtvom/bespomoćnom/finom devojkom.
Zato sam rekao - Moraćeš da postaneš kao tvoj svekar - vojno lice.
Govorio sam na ovaj način, da bih iskoristio jezik autoriteta - što je u izvesnom smislu ono na šta je ona navikla da odgovara, ali ja sam ga koristio u bezazlene svrhe, a ne da bih je povredio.
Odabrao sam statuu patrijarhalnog čoveka, i postavio sam je ispred nje. Diktirao sam joj (primetite autoritet ponovo) da dođe i stane pored statue, i da 'postane on'.
Sav ovaj autoritet je postavljao nju da zakorači u taj energetski domen. Tražio  sam joj da zamisli da je vojno lice. Oficir koji komanduje hiljadama, koji ih šalje u bitku. Kome se pokoravaju u potpunosti, koji izdaje naređenja, koji je voljan da žrtvuje živote drugih.
Naravno, bilo joj je teško da uđe u ovu ulogu, ali sam nastavio da je držim fokusiranom, pokazivao sam joj kako da stoji, davao joj mentalne predstave. U jednom momentu rekla je - Ali moj svekar je veoma nesrećan. Rekao sam - Ovo nije u vezi sa srećom nego sa moći. Radi se o tvom ulaženju u ulogu moći. Ne moraš da ostaneš tu, samo koliko je potrebno, a zatim možes da se vratiš i budeš fina i brižna.
Objasnio sam kako u toj ulozi ne bi brinula o povređivanju drugih svojim odlukama.
Ovo zvuči kao pripremanje nekoga za destruktivno ponašanje. Ali, zapravo, za nekoga poput nje, ko je identifikovan sa svojom bespomoćnošću i 'brigom', potreban je način da iskorači iz tolike 'brige' za druge i dođe na mesto na kom joj nije stalo, da bi mogla da se ponaša sa moći da brane sebe.
Jedna od stvari kojih se njen suprug plašio bio je njen odlazak, i to je jedina moć koju ona nije bila voljna da uvežba. Kada bi to uradila povredila bi ga. Zato je ovo primer 'strateške' veštine, veština koje su neophodne u životu i u odnosu, u istoj meri kao i veštine intimnosti.
BIla je u stanju da ostane na ovoj poziciji kratko, zatim se rasplakala.
Rekao sam joj da sedne.
Objasnio sam joj da stvari koja ona želi - bolju komunikaciju, bezbednost, su sekundarni efekti. Prva stvar bi bila nalaženje svoje moći. Bez toga nema poente. Ona je imala identitet fine osobe. Da bi se pomerila iz svoje situacije morala bi da nauči da preuzima druge identitete - u ovom slučaju, vojnog zapovednika.
Možda postoje ljudi koji se protive mom korišćenju tako nasilnih predstava. Ironija je u tome da, dok ona ne bude mogla da poseduje taj surov i nasilan deo sebe, neće biti u stanju da se zaista zauzme za sebe i napusti ga. Dok ne bude mogla to da uradi, 'prilagodiće se' i podnosiće bilo šta - verovatno jako dugo. Ženi može biti potrebno mnogo godina da ode od veze u kojoj ima porodičnog nasilja.
Objasnio sam joj da mora da uvežbava ovaj identite svakodnevno. Da skine svoj nakit, da nosi mušku odeću dok vežba. Da zaista nađe svoj autoritet i svoju moć.
I tada, kada bude spremna u potpunosti, da isplanira - strateški - sastanak sa svojim suprugom, gde bi u potpunosti ušla u svoju moć i 'postavila zakon'. Ovo je način komuniciranja na koji je on bio naviknut u svojoj porodici, i potencijalno bi zadobio njegovo poštovanje.
Tek kada bi zaista bila voljna da ga napusti (tj. povredi), zakorači u svoju moć, i dostavi mu poruku, nešto bi moglo da se promeni.
Ona se složila.
Stoga, u ovom slučaju, na prvo mesto dolazi moć, a sve ostalo dolazi na drugo mesto. Terapija mora da bude dovoljno fleksibilna i da pristupi na način koji je neophodan u određenoj situaiciji. Bilo bi neprimereno raditi na njenim osećanjima, kada je kontekst nasilje. Neophodno je otići u taj konteklst i izmestiti je iz njene fiksirane pozicije, da bismo joj omogućili da dobije poštovanje - i poslušnost - svog supruga.