Case #126 - Prelazak u bombu

Proveo sam neko vreme pokušavajući da nađem šta nije u redu sa Jonom.
Rekla je da nije u kontaktu sa svojim osećanjima. Prijatelji su joj govorili da je naizmenično topla, ili ljuta, ili neki drugi opis, ali ona nije mogla da se identifikuje ni sa jednim od njih.
Ovo mi je bilo čudno, jer sam je doživeo kao punu životnosti, energije i strasti. Animirala je kad govori, bila je interesantna i delovala je prisutno i uključeno.
Naravno, mnogi ljudi nisu u kontaktu sa svojim osećanjima, ali bilo je tu još nečega što je trebalo da razumem. Tada mi je rekla da se često oseća nesrećno. Opet... činilo mi se da se još nešto događa, nešto više od onoga što se vidi na površini.
Pitao sam je koliko dugo je nesrećna - rekla je od svoje trudnoće,koja je bila pre 9 godina. Imala je nesuglasice sa svojom svekrvom i svojim suprugom, koji još uvek ne jenjavaju.
Naravno, spoljašnji faktori mogu doprineti nečijoj nesreći. Ali ovo je zvučalo kao da je dublje ukorenjeno. S obzirom da je počelo u trudnoći i nastavilo da traje, to me je navelo da razmotrim depresiju. Ona nije delovala depresivno. Međutim, raspitao sam se o mnogim simptomima koji često prate depresiju - nedostatak uživanja u životu, nedostatak motivacije, problemi sa spavanjem - rekla je da za sve - sve se složilo.
Iako dijagnoza može biti ograničavajuća, može biti od pomoći imenovanje obrazaca koji se javljaju, poput depresije, koja ukazuje na nešto više od prolazne nesreće, i koja zahteva ozbiljnu brigu.
Objasnio sam joj ovo i ukazao da je ovo nešto što zahteva kontinuiranu podršku i da će doći do promene tokom vremena. Važno je dati ljudima realistična očekivanja po pitanju šta terapija može da postigne.
Rekla je da veoma vredno radi da bi se nosila sa svojim zauzetim životom - dete, porodica, posao. Veći deo vremena se osećala iscrpljeno.
Postalo mi je jasno da je u pitanju nešto što se zove 'visoko funkcionalna depresija' - ona se nosi sa svojim životom, maskirajući šta oseća iznutra.
Trudila se da ne potone u crnilo svoje nesreće. Međutim, terapijski, ovo bi trebalo da se dogodi, uz podršku.  Bez odlaska u depresju ona bi nastavila sa izbegavanjem i ne bi bila u stanju da dopre do osećanja koja su bila zaglavljena.
Rekao sam joj da primeti svoju odeću. Njene pantalone su bile crne, njena bluza je imala neke svetle boje. Predložio sam ovo kao metaforu za njen život - svetle boje ali crno i nesrećno ispod. Ona se složila.
Zato sam joj tražio da gleda u svoje pantalone i 2 minuta bih sedeo sa njom dok bi ona tonula u svoje crnilo. Ona se složila.
Ovo je bilo važno, otići u depresiju, ali uz nečiju podršku.
U njenim očima su se pojavile suze, što je dobro, jer su njena osećanja počela da teku, i bila je u stanju da ih podeli sa mnom. Međutim, rekla je da oseća zaglavljenost u grlu.
Rekao sam joj da legne. Držao sam joj glavu rukama, odignutu od poda, i pitao sam je da mi prepusti svoju težinu. Ovo je bio način da je podržim da oseti svoju 'težinu' a istovremeno da oseti da je neko drži. Kako sam polako pomerao njenu glavu, bila je veoma ukočena. Pazio sam da je ne guram, već da sačekam svaki put kad bi se pojavio otpor.
Pitao sam nekoga da drži njena stopala i povuče ih nežno, kreirajući još više prostora u njenom telu za osećanja.
Zatim sam seo pored nje. Njena osećanja su počela da se pojavljuju u talasima, uz malo jecanja. Pozvao sam je da dozvoli glasu da se čuje, ali dalje od toga nije mogla u tom trenutku. Nakon nekog vremena, rekla je da joj je ruka utrnula.
Ovo je ukazivalo da je dovoljno uradila.
Važno je da se, kada neko nije došao do svojih osećanja, ide polako i da se omogući vreme i prostor za integraciju. Ona je načinila veliki korak, i to je bilo dovoljno zasad.
Rekla je da se brine da je ona 'bomba koja će da eksplodira'. Ukazao sam joj da, ukoliko nastavi da potiskuje svoja osećanja, to može biti istina. Ali otvarajući se i dobijajući podršku, mogla bi da omogući 'bombi' svojih osećanja da se oslobodi na bezbedniji način.
Važno je sa velikim stvarima poput depresije ne ići predaleko, prebrzo. Iako proces i tehnike Geštalt terapije mogu brzo da uvedu osobu u 'njene stvari', veoma je važno kretati se tempom koji ona može da integriše. Ovo ukazuje na rad na duže staze - bar 6 meseci terapije, ako ne i godinu dana. Iako ovo nekome može zvučati kao dug period, alternativa je 'bomba', uticaji na njeno zdravlje i/ili funkcionisanje, ili lekovi, što nosi svoje probleme.

Case #125 - Strah se pretvara u uzbuđenje

Martin je izašao sa problemom tenzije u stomaku koja se javila tokom grupne meditacije. Pitao sam ga da li mu je taj osećaj poznat - bio je neobičan.
Pitao se da li je to možda u vezi sa periodom kada je bio dete i imao iznenadne zdravstvene probleme, o kojim mu je majka kasnije ispričala.
Rekao sam mu da uđe u osećanje koje mu je u telu - bilo je drhtavo. Kako je ulazio u to, lice mu se smekšalo, suze su mu bile u očima, i rekao je da može da čuje glasove svog dede i svog oca koji ga umiruju.
Pitao sam ga o porodičnom kontekstu - o njegovom polju. Rekao je da su ga roditelji voleli i podržavali, kao i stariji braća i sestre. Imao je zdravo detinjstvo ispunjeno ljubavlju.
Strah je bio neuobičajen u njegovom trenutnom životu.
Ovo je bilo donekle neobično u terapiji, i značilo je da osećanje straha koje je imao u stomaku ima drugačije značenje od uobičajenog kada je neko preživeo traumu ili ima nezavršen posao.
Rekao je da ne rizikuje puno, da vodi udoban i stabilan i srećan život, i na poslu i kod kuće.
Ovo je zvučalo sjajno... osim što je osećanje u njegovom stomaku ukazivalo da je on možda želeo nešto više. Objasnio sam da strah prethodi iskustvu uzbuđenja, što se dešava onda kada je strah integrisan u nečije biće.
Vratili smo se strahu, za koji sam sumnjao da ukazuje na želju za više rizika, i samim tim više avanture u njegovom životu. On se složio.
Tražio sam mu da mi da viziju iz tri oblasti - lične, poslovne i ljubavne.
Njegova lična vizija je bila stajanje na vrhu visoke planine na koju se popeo.
Njegova ljubavna vizija je bila putovanje u kamp-kućici sa svojom porodicom.
Njegova poslovna vizija je bila stvaranje svoje kompanije, zasnovane na progresivnoj viziji.
Kako je zamišljao ove stvari, opet je imao suze u očima, i rekao je da oseća veliku zahvalnost prema životu.
Objasnio sam kako podrška pomaže preobraćanju anksioznosti i straha u uzbuđenje, i istražili smo kakva podrška bi njemu bila potrebna da bi omogućio ovim stvarima da se dogode.
Ovaj slučaj pokazuje koliko je važno prići iskustvima ljudi sa fenomenološke pozicije - ne interpretirati šta pojedinačni simptomi znače. Ovo postižemo stavljanjem u zagradu pretpostavke, teorije, itd., i bivanjem prisutnim sa značenjem koje to ima za klijenta.
Rezultat je da se klijent oseća saslušano, viđeno i shvaćeno, i možemo preciznije znati gde da radimo sa njim. Odlazak u porodičnu prošlost u potrazi za izvorom straha bi bilo traćenje vremena. Bilo je očigledno da je imao zdravo odrastanje i nije bilo ničega što je on pokazivao, a što bi ukazalo da izbegava nešto. Ovo nam omogućuje da radimo u sadašnjosti, i da se krećemo ka budućnosti. Geštaltistički rad se tiče i budućnosti polja i prošlosti polja, a sa oboje se radi u sadašnjosti.

Case #124 - Susret u prkosu, mržnji i prihvatanju

Ebi je govorila oštro. Iritirao ju je jedan čovek iz grupe i način na koji je on ispoljavao svoja osećanja. Bila je kritična i donekle snishodljiva.
Zanimala me je njena energija više nego njene reči. Bilo je oštrine i živosti u njenom ponašanju, zbog čega sam želeo da interagujem sa njom. Tražio sam joj da personalizuje osećanja. Priznala je da se oseća sadistički prema meni. Pokazala mi je konkretan pokret rukama. Osetio sam se veoma okupirano njom - njenom eksplicitnom spremnošću da pokaže svoju agresiju i da je autentično iskaže.
Nisam se oseti defanzivno. Umesto toga, bio sam zainteresovan za njenu energiju i želeo sam da se susretnem sa njom na tom mestu. Pozvao sam je da ponovo pokaže agresivno ponašanje usmereno ka meni i da koristi svoje ruke.
Pozvao sam je da ustane kako bismo oboje mogli da se krećemo i pomeramo u većoj meri. Tražio sam joj da mi pokaže licem i rukama šta oseća. Uradila je to, ali je koristila i oštre, besne reči. Ignorisao sam reči i uskladio se sa njenom energijom - pokazala mi je neprijateljski izraz lica, pa sam i ja napravio isti izraz.  Vodio sam računa da se uskladim sa njom što preciznije, ni manje ni više. Reflektovao sam svaku nijansu, svaki pokret. I ekspresivno i besom koji je bio u pozadini. Nisam osećao bes prema njoj, ali sam prizvao svoje osećanje besa i iskoristio sam to da joj pariram. Kada je pokazala prkos, i ja sam pokazao prkos. Ohrabrio sam je da manje naglašava reči ali je ona ipak želela da ih koristi. Pojačala se - jačim rečima sa više mrržnje, i energijom, i ja sam je pratio u stopu - nisam koristio reči, samo energiju.
Ovo je eskaliralo. Ona je htela da udara, pa sam uzeo jastuk i podržao je da ga udari. Ali ovo nije bilo dovoljno, ona je zaista bila besna i puna mržnje i govorila je kako mrzi ceo ljudski rod. Tražio sam joj da personalizuje to, prema kome tačno je usmeravala svoju mržnju i prkos. Rekla je - ocu, majci. Ali je nastavila da govori o ljudskom rodu - dva oka, dve noge. Nastavio sam da je dovodim u sadašnjost - Ja imam dva oka i dve noge.
Tada se okrenula ka sebi, govoreći da mrzi sebe kao čoveka, da želi da se ubode u stomak. Stisla je svoje šake na grudi. Pokazao sam na to mesto i pitao šta oseća. Trebalo je nekoliko puta da ponovim pitanje dok nije progovorila o tome koliko je želela da se ubije - retrofleksija njene energije i mržnje. Nastavio sam da pokazujem tu gde je stezala svoje grudi i pitam šta oseća. Suze su se pojavile u njenim očima, a njeni mržnja i bes prema meni su sada bili pomešani sa drugim osećanjima. Smekšala je, došlo je do otvaranja ranjivosti.
U ovom trenutku, prišao sam joj i zagrlio je. Mogao sam da vidim da mržnja nema kraja i da je neće zadovoljiti moje pariranje. Mogao sam da vidi i prozor ka ranjivosti i da ona nema kontrolu. Zato sam je držao i dozvolio joj da plače i da besni. Stezala me je jednom rukom. Ohrabrio sam je da drugom rukom udari moju ruku. Nije me bolelo. Bio sam potpuno centriran u svom telu, sa svim svojim snagama na raspolaganju.
Zatim je počela da smekšava i da jeca. Vikala je 'oče', i bila je skrhana intenzivnim emocijama. Podržavao sam ovo neko vreme, a onda sam joj tražio da me pogleda. Jedva da je mogla to da učini. Želeo sam da je dovedem u kontakt sa onim što je dostupno u sadašnjosti.
Vratila se svom jecanju, i nakon grljenja, opet sam joj zatražio da me pogleda. Ovo smo uradili nekoliko puta. Konačno, mogao sam da osetim kako mi se prepušta, i grlio sam je istom čvrstinom kojom se ona držala za mene. Nakon nekog vremena, seo sam sa njom, jer je sada bila tiša, i dozvolio sam joj da se sklupča u mom zagrljaju. Potpuno se stišala i smirila, i rekao sam joj da zaista prihvati negu koja joj je dostupna na ovom mestu.
Ovaj proces je doveo do geštaltističkog elementa u odnosu. Dijalog se ne tiče toliko reči, koliko energije, emocija i susreta. Zbog toga što sam ostao sa njom, i sreo je na tom mestu, ona je bila u stanju da krene napred. Udaljio sam se od njenih reči u eksperiment, koji je uključivao susret sa njenim besom. Da sam ostao u kontaktu sa njenim rečima, to bi nas odvuklo od relacione interakcije koja se dešava ispod. Geštalt je uvek orijentisan ka procesu, ka otelotvorenoj energiji, i ka dovođenju ovoga što je više moguće u sadašnji terapijski odnos. Kako sam išao ovim putem, ona je bila u stanju da dodje do mesta otvorenosti i zatim prihvati negu koju je želela ali je prethodno gurala od sebe. Prikazujući to prihvatanje/odbacivanje svojim rukama, ona je bila u stanju da prođe preko mesta impasa.

Case #123 - U potrazi za neuhvatljivim osećanjima

Leni je želeo da oseća. On uopšte nije bio u kontaktu sa svojim osećanjima.
Pitao sam ga kada je izgubio kontakt sa svojim osećanjima. Ovo je pitanje orijentisano na polje, obraća se pažnja na kontekst.
Rekao je da ih je više osećao pre tridesete godine. Pitao sam ga šta se dogodilo kada je imao 30: oženio se; na 3 godine. Sada je 13 godina kasnije i on se nije ponovo ženio.
Očigledno, nešto se dogodilo u ovom trenutku. Pitao sam ga šta - delovalo je kao da je trauma nečega što se dogodilo u braku bila nekako povezana sa njegovim odsecanjem od svojih osećanja.
Rekao sam - Znači, žena te je povredila; on se složio.
PItao sam ženu da dođe iz grupe. Našao sam odgovarajuću udaljenost na koju da sedne. Eksperimentisali smo sa različitim udaljenostima, i na svakom mestu pitao sam ga kako se oseća. Bio je u stanju da napravi razliku. Ako je ona bila previše daleko, on nije mogao da je oseti uopšte. Previše blizu, on bi osećao nekakakv pritisak.
Zatim sam ga pozvao da primeti kako se oseća dok sedi sa njom. Rekao je da oseća da mu treba podrška. Ovo mu je bilo značajno, jer, objasnio je, on je uglavnom osoba koja podržava sve druge - sumnjao je da je to jedan od razloga zbog kog se udaljio od osećanja.
Rekao sam mu da iskaže to direktno njoj - da želi podršku od nje. Pitao sam nju kako se oseća kad čuje ovo. Ona zapravo nije osećala puno. Mogao sam da primetim da se ovo dešava zbog toga što ona nije uzimala proces eksperimenta- ili njega i njegova osećanja - za ozbiljno. On nije imao neka velika, dramatična, jaka osećanja, pa je njoj bilo teško da odgovori. Kada muškarci zakopaju svoja osećanja, ženama je ponekad teško da opaze da tu ima bilo čega,
Zato sam joj objasnio da je za njega ovo veoma ranjiv proces, da sedi pred ženom, da ima rane koje su ukazivale na njegovo udaljavanje od osećanja, da mu je bilo teško da se izrazi, i da mu je bilo teško da traži podršku.
Ovo sam uradio kao intervenciju da ga podržim i da podržim nju da dodje do svojih osećanja. Nekako, činilo se da se i ona udaljava od svojih osećanja - možda pod efektom uticaja polja, kako to nazivamo u Geštaltu.
Rekla je da želi da ga podrži i da oseća naklonost ka njemu.
Tako, s jedne na drugu stranu - pitao sam njega šta oseća po pitanju njenih namera i osećanja... zatim da to iskaže njoj... zatim šta ona oseća kad čuje to... i da to iskaže njemu. Drugim rečima, podržao sam dijalog između njih.
U ovom procesu različite stvari su se dogodile. On se pomerio ka prihvatanju podrške od nje, i zatim automatski uvideo da želi da pruži podršku. Ona se pomerila od pružanja podrške kada je on bio manje prijemčiv, a zatim nazad ka njemu kada je ponovo iskazao svoju ranjivost i potrebu. Ovo je bio ples odnosa, koji se odvijao pred našim očima.
Na svakoj prekretnici, pitao sam ga kako se oseća. Njemu je bilo veoma teško da prepozna i iskaže, ali je bio u stanju da primeti male promene - poput osećanja napetosti, ili osećanja snage, ili lupanja srca, ili osećanja 'natečenosti' iako nije mogao da prepozna specifična osećanja.
Zatim sam mu tražio da ispruži jednu ruku kao da daje, a drugu kao da prima. Njoj sam rekao da drži obe njegove ruke, a njemu da jednom daje a drugom prima. Ovo je bila još jedna verzija geštaltističkog eksperimenta, koja pokazuje šta se dešava u procesu, i ovaploćuje to, kao pomoć pri fokusiranju fiigure svesnosti.
On je ovo mogao da radi kratko, a onda je rekao da oseća vrtoglavicu, i 'natečenost'. Njoj sam zatražio da ponovo sedne, a sa njim sam još malo istraživao. Međutim, on nije mogao dalje da prepozna osećanja. Vrtoglavica je pokazala da je osećao više nego što je mogao da podnese. Natečenost je ukazala da je bio prepun osećanja. Ali, kako nije bio u stanju da ih prepozna, bilo je vreme da stanemo. Kao domaći, zadao sam mu da nastavi da motri na svoja osećanja i da vidi koja može da prepozna vremenom.

Case #122 - Komplikovan odnos

Rekao sam Rozmeri da želim da je upoznam. Došla je pred mene sa veoma otvorenim i pozitivnim stavom.
Rekla je da želi da sazna nešto prelepo o meni. Ovo mi je bilo teško pitanje - nekako je lakše odgovoriti na pitanje koje od mene zahteva da budem kritičan prema sebi. Bez obzira, ovo je bila njena želja, pa sam se zagledao u sebe - i rekao sam joj da sam otvorena osoba u čijem prisustvu se ljudi osećaju prijatno - što je istina.
Rekla mi je da je nešto slično tome istina i kad je ona u pitanju. Rekao sam - Dobro, onda će nam biti lako da se složimo. Ovo je potvrdilo našu sličnost i kreiralo osećaj spajanja.
Bilo je vidljivo da se opustila. Zapravo, nekako se suklupčala u sebe, kao da će da legne... rekla mi je da oseća vrtoglavicu.
Uzimajući u obzir da je postojala očigledna veza između nas, i da je njen pokret ukazao da nedostaje neka vrsta podrške, pozvao sam je da se nasloni na mene, umesto da samo padne u sebe. Ovo uklanja pokret koji je 'retroflektovan' - koji je usmeren nazad ka njoj umesto ka drugom. U Geštaltu ohrabrujemo da ovo bude usmereno ka odnosu.
Seo sam pored nje i ona je naslonila svoju glavu na mene - na isti način i istim pokretom kao kad je krenula da padne.
Izjavio sam da osećam toplinu u povezanosti i pitao sam je šta ona oseća. Ona se opuštala, ali se istovremeno plašila odbacivanja. Nije u potpunsti puštala doplotu da dopre do nje - samo do njene kože. Rekla je da se oseća rashlađeno iznutra.
Ovo je ukazalo da je bila aktivna u procesu odbacivanja - nečega što je prebacila na mene, čega se plaši. Takođe se pokazivala polarnost - toplinu i hladnoću.
Pozvao sam je da govori o svom procesu odbacivanja - rekla je da se njen strah tiče budućnosti, i gubitka povezanosti. Očigledno, ovo je bio njen metod da ne bude u potpunosti prisutna. Umesto da tražim kontekstualno polje, pozvao sam je u sadašnjost i u naš odnos. Tražio sam joj da postane u potpunosti prisutna i da uvidi gde se njen strah nalazi između nas. Ovo je odluka koju često donosimo u Geštaltu - u sada i ovde terapijskog odnosa.
Rekla je da je njen osećaj 'ne mogu u potpunosti da prihvatim ovo'.
Pozvao sam je da to stavi u relacionu izjavu - Pustiću te unutra do određene granice pre nego što te odgurnem od sebe. Ovo je bila autentična izjava koju tražimo u Geštaltu - ona povećava kvalitet kontakta.
Tražio sam joj da oseti kombinaciju topline u kontaktu i njene hladnoće iznutra. Rekla je da je kao 'dolaženje i odlaženje'.
Prokomentarisao sam - Znači imaćemo komplikovan odnos?
Ovo je bio način davanja šireg okvira procesu - guranja i privlačenja, što je očigledno bio deo Rozmarinog načina bivanja u odnosu.
U Geštaltu smo zainteresovani za bivanje sa 'onim što jeste' umesto žurenja ka menjanju toga. U ovom slučaju, sa njenim unutrašnjim kontradiktornostima, nagovestio sam da sam voljan da budem u odnosu sa tom kompleksnošću i da me to nije odbilo i da je neću odbaciti.

Case #121 - Okrivljavanje partnera

Seli je priznala da je kučka. Često je kritikovala svog supruga. Bilo je mnogo stvari u vezi sa njim koje su nju činile besnom. Njegov nedostatak odgovornosti sa novcem i njegov izostanak motivisanosti za karijeru su bile neke od tih stvari.
Sali bi brzo dostigla svoja ograničenja u razgovorima, eksplodirajući na njega. Mrzela je repetitivnu prirodu ovih situacija. On bi ponudio nešto što je ona smatrala njegovim bezvrednim izgovorima, i osećala se kao da ga gura, umesto da on sam bude motivisan.
On se njoj činio kao prilično nesposoban i nije poštovao ograničenja u trošenju ili druge dogovore koje su napravili. Očigledno je bio pasivno agresivan i nije poštovao granice.
Međutim, ona je bila klijent i trebalo je da radim sa njom.
Često kada radimo sa jednom osobom u braku, ona će doneti dugačak spisak žalbi. One su validne, kao i njihova osećanja u vezi sa problemima.
Međutim, ono što je bitno, i ono na šta fokusiram klijenta, je gde je njihova odgovornost. Vratim je njima, onome šta oni treba da čine drugačije. Oni su često toliko fokusirani na mane druge osobe da svoje mane vide kao sekundarne. Sav njihov trud je usmeren ka menjanju partnera.
U Selinom slučaju, vraćanje njoj otkrilo je brojne stvari.
Prvo, njene eksplozije su bile veoma emotivno nasilne, i doprinosile su atmosferi otuđivanja.
Drugo, kada ne bi eksplodirala, ona bi izbegavala. Kada je imala čvrst stav o nečemu, ona bi ili previše plakala pa ne bi mogla da govori, ili bi zaustavila sebe i ne bi izgovorila ništa da se ne bi rasplakala. Na ovaj način, onemogućila bi razgovor o bitnim stvarima i zamrznula bi emocije. Ovo je rezultiralo izolovanjem njega, nereagovanjem na njegove emocije, recimo.
Ovo su bile važne teme za rad i činile su njen deo negativne dinamike.
Važno je ne uplesti se u priče koje ljudi govore o svojim brakovima i partnerima. Važna informacija je šta oni rade da doprinesu dinamici.
Ovo je geštaltističko naglašavanje odgovornosti; potreban je veoma jak fokus na ovo od strane terapeuta da bi se odgovornost vratila klijentu.
U njenom slučaju, počeli smo sa njenim odgovorom njemu kada joj je on prišao na topao i prijateljski način. Ona bi se povukla. U ovome je bila njena ogorčenost, kao i njeno osećanje neutemeljenosti - nije mogla da upravlja osećanjima koja su se pojavila, ni pozitivnim ni negativnim, i da se osloni na sebe.
Kod parova, veoma je važno raditi sa nečim što se zove diferencijacija - kapacitetom da se u potpunosti bude ono što jesi i istovremeno da se bude blizak sa drugim. Geštalt obraća pažnju na granice i ovo potpomaže tome.
U ovom slučaju, ona nije bila u stanju da zatvori ali da istovremeno bude u kontaktu sa sobom i svojim osećanjima.
Predložio sam eksperiment. Ja bih glumio njenog supruga a ona bi jednostavno trebalo da ostane utemeljena u svojim osećanjima. Trražio sam joj posebnu frazu koju je koristila kada je prijateljski nastrojena. Ponovio sam joj to i podržao je da ostane prisutna, da diše i zatim da govori o svojim osećanjima.
Ovo je bio bazičan rad, ali ipak ovo je često vrsta podrške koja je potrebna ljudima u njihovim vezama. Otelotvoren eksperiment je važan a ne samo razgovor o tome. Geštaltistička 'sigirna neizvesnost' nam omogućava da uvedemo tešku i provokativnu situaciju, ali da uvedemo dosta podrške u nju da bi nešto drugačije moglo da se dogodi.
Rezultat ovoga, nakon izvesnog broja seansi, bio je da je Seli naučila da se osloni na sebe. Uzela je podršku sa seansi i mogla je da počne da podržava sebe u ovim situacijama, da jednostavno ostane sa sobom. Pre nego što bi naučila da komunicira o tome šta se dešava za nju, prvo je bilo potrebno doći do prve baze.
U Geštaltu smo zadovoljni da radimo veoma sporo, jer se u sporom radu, sa dosta podrške, integracija događa. Konfrontiranje nekoga sa njihovom odgovornošću je samo po sebi previše grubo. Ono što je neophodno je pružiti podršku koju nemaju da bi oni zaista mogli da krenu ka odgovornosti i diferencijaciji.

Case #120 - Izgubljena u svetu priče

Numi je imala nešto nalik veoma jakoj emotivnoj reakciji na druge u grupi - ne negativnu, ali veoma osetljivu. Takođe je, u svojoj povratnoj informaciji, pokušala da ispriča veoma veliku priču o sebi. Kada je na red došao rad sa njom, prokomentarisao sam to. Napravio sam komentar o njenim velikim pričama i velikim emocijama koje je pokazivala. Počela je da govori o svojoj istoriji, za šta sam ja bio zainteresovan. Bila je na lekovima, te sam je pitao šta se dogodilo pa je morala da počne da pije lekove. Počela je da priča priču veoma detaljno. Priča je bila važna i bilo je dosta velikih događaja koji su mi pomogli da razumem šta ju je dovelo do toga da uzima lekove. Međutim, priče su se nastavljale jedna na drugu i mogli smo da sedimo tamo ceo dan dok mi ona priča priče o svojoj uznemirenosti, o svom životu, o stvarima koje su se desile, o svojim poteškoćama.
U Geštaltu, priče imaju vrednost, ali ono za šta smo mi više zainteresovani je dolazak u sada i ovde, rad sa eksperimentom i bivanje u odnosu.
Prekinuo sam je i rekao -Sada imam osećaj da se gubim u tvojim pričama i često imam takav osećaj sa tobom.
Počela je da priča još jednu priču i rekao sam -Sada se gubim i moram da nadjem drugačiji način povezivanja sa tobom.
Umesto kritikovanja, govorenja da uradi nešto drugo, govorio sam joj o sebi, o mojim poteškoćama. Ovo je dijaloški pristup.
Njena navika je bila pričanje priča umesto direktnog i interpersonalnog komuniciranja. Vodio sam je da prvo dodje u kontakt sa svojim osećanjima. Rekla mi je da se oseća uzdrmano. Zatim sam ovo povezao sa našim odnosom, u sadašnjosti. Odgovorila je da se oseća prijatno sa mnom, iako je zabrinuta zbog procena koje ja možda imam o njenim pričama.
Dao sam joj jednu svoju procenu - mislio sam da je dosta patila i u isto vreme mislio sam da je uspela da preživi neke veoma teške okolnosti.
Iako mnogi misle da je terapije neprocenjujuća, ovo je veoma ograničen stav. Procene su deo većine ljudskih interakcija; ono što je važno u Geštaltu je sposobnost da se naprave izbori kada i gde uneti procene - u korist klijentu. I da identifkujem svoje misli o proceni jasno i precizno, i artikulišem ih na način koji sadži informacije o meni.
Ona se još malo opustila i pozvao sam je da dođe u sadašnjost našeg iskustva u potpunosti. Ona se gubila u svojim pričama, postupno gubeći i slušaoca, te je bilo novo iskustvo za nju da dođe u aktuelno iskustvo odnosa, pogotovo odnosa koji nije preteći.
Ovo je samo po sebi bilo isceljujuće iskustvo.

Case #119 - Hladna ljubomora, vrela pustinja

Tilda je imala problem sa ljubomorom. Nije delovalo da je imala teško detinjstvo. Njeni roditelji su je podržavali, kao i njeni deke i bake. Pronalazila je svoj životni put, bila je kreativna i energična.
Ali, kada su u pitanju veze, njena ljubomora je predstavljala problem. Opisala je ljubomoru kao hladnu, i bes koji je prati kao vruć. To je imalo nekog smisla. Tilda je opisala da hladno i toplo dolaze kao eksplozije.
Rekla je da u stomaku oseća posude za led.
U Geštaltu, ovo nazivamo retrofleksijom - usmeravanje energije ka unutra, koja želi da izađe napolje.
Pozvao sam je da pošalje hladni talas i usmeri ga ka svom partneru - ona je ovo implicitno radila, te je ovo predstavljalo posedovanje svoje akcije.
Rekla je da ne oseća kontrolu, to je moralo da izađe, jer se osećala užasno, ali istovremeno nije želela da odbaci svog partnera.
Tražio sam joj da zamisli da on stoji u pustinji, veoma vrelom mestu, i da svoju ledeno hladnu energiju pošalje tamo. Mogla je da oseti da se led topi.
Ovo je približilo njene polarnosti - tople i hladne talase.
Počela je da oseća bol u grudima. Ovo je bio dobar znak, jer to se nalazi ispod ljubomore i besa. Rekao sam joj da ostane sa tim osećanjem. Govorila je o svojoj zbunjenosti - o tome da joj je on drag ali ipak želi da ga povredi.
Rekao sam joj da ga zamisli ispred sebe, i da kaže sve to - Drag si mi i želim da te povredim. I da ostane u kontaktu sa svojim bolom dok izgovara to.
Počela je da jeca. Ovo je bilo autentično osećanje ispod vrelog bole i ledene ljubomore. Nakon nekog vremena, osetila se smirenije, i bila je u stanju da doradi svoju rečenicu upućenu njemu - Kada nemam tvoju punu pažnju, to je veoma bolno za mene.
Ovo je otvorilo dublju temu, koja je u vezi sa temom diferencijacije - sposobnosti da budeš ono što jesi u potpunosti, ali i blizak sa drugima. Kada ljudi iskuse fuziju, ili 'konfluenciju' u geštaltističkim terminima, teško im je da imaju osećaj sebe kao odvojene osobe od drugog. Potrebna im je potvrda za svoj osećaj sebe.
Naravno, svima treba malo toga u vezi. Ali kada ta potreba postane 'mora' tada gubimo svoje nezavisno postojanje i, u suštini, namećemo 'treba da' drugoj osobi.
Klasično, Geštalt bi jednostavno konfrontirao klijenta sa njegovom odgovornošću da u potpunosti bude ono što jeste. U savremenom Geštaltu, mi smo voljni da odgovorimo na roditeljski način ponekad, dajući potvrdu koja je osobi možda nedsotajala i za kojom još uvek čezne. Ovo se radi, ne u smislu regresije, već u sada i ovde, tako da postaje iskustvo koje može biti integrisano u osobu, u sadašnjosti.

Case #118 - Aaaaaahhhhh. Oooooohhhh

Marlin je istupila. Ovo mi je bio prvi susret sa njom.
Rekao sam - Zainteresovan sam da te upoznam, a ovo je dvosmerni proces, pa bih takođe želeo da čujem šta tebe zanima o meni.
U Geštaltu, mi smo orijentisani ka horizontalnom odnosu, razvijanju uzajamnosti, a to uključuje i da klijenti znaju o meni onoliko koliko ja znam o njima. Ovo mora pažljivo da se sprovede, naravno, da ih ne bih preplavio infomacijama o sebi, ili neumesno otkrio više nego što njima odgovara da znaju, niti da radim to zbog svojih potreba. Ovde se radi o pojačavanju kontakta i kreiranju osnova za produbljivanje odnosa.
Marlin je zapazila neke stvari o meni, i pitala neka pitanja (npr. o prstenu na mojoj ogrlici). Rekao sam joj nešto o sebi i pitao nešto o njoj takođe.
Ovo je mnogo prirodnije nego kada terapeut postavlja lična pitanja, gde je samo klijent izložen. Ovo takođe stvara osnovu za osećaj sigurnosti.
Rekao sam joj da je prsten u vezi sa mestom mog rođenja, Engleskom.
Marlin mi je rekla da je odrastala u planinama, do svoje dvadesete godine, u izolovanom mestu, bez tekuće vode, niti kuća u blizini. Okruženje je bilo prelepo i opasno - zmije i ostala divlja stvorenja sa kojima je trebalo izaći na kraj. Odrasla je u snalažljivu, odgovornu i sposobnu osobu.
Ovo je iskazala pokretom ruku, raširenih i uz divan zvuk 'aaaahhhhh'. Ovo je bilo otelotvoreno izražavanje.
Zatim se priključila ostatku sveta, i želela je da nauči kako da se uklopi. Bilo joj je teško, jer se od žene očekivalo da bude stidljiva, delikatna i ženstvena. Njena neustrašivost se nije uklapala u to.
Uprkos tome, želela je da nauči kako da se uklopi, da bude deo društva, da otkrije drugačiji smisao u bivanju ženom.
Našla je načine da ovo postigne u svom braku. Bila je veoma svesna o igranju uloge, da treba da bude poslušna (kao izbor) prema njegovoj porodici i da ograničava svoju neuzdržanost.
Pitao sam je na šta se odnosio taj pokret. Napravila je mali krug svojim rukama, koje su se kretale jedna ka drugoj i zvuk 'ooohh'  uz stišavanje glasa.
Pitao sam je kako se oseća. Rekla je - Strpljivo.
Ovo nije striktno osećanje, već ukazuje na stanje. Odabrano stanje za nju.
Bilo je važno uvažiti ovo, jer je važno njoj. A istovremeno, ja sam bio zainteresovan za nju kao osobu unutar njene poslušnosti i strpljenja. Ali ona nije bila spremna da mi otkrije to.
Zato sam rekao - Kada vidim tvoj ekspanzivni pokret, osećam uzbuđenje. Kada vidim tvoj pokret uklapanja, osećam se tužno.
Ovo nije komentar o njoj. To je iskrena izjava o meni, kao zasebnom biću. Ona se možda ne oseća tužno, ali ja se osećam - to je u vezi sa mojim vrednostima, koje se možda razlikuju od njenih. Ovo je takođe kontakt.
U Geštaltu, u kontaktu je bitan susret, često različitosti, kao i spajanje sličnosti.
Pitao sam Marlin o njenom iskustvu u sadašnjosti. Rekla je - Razjašnjeno je. Bilo je lakoće u njenom ponašanju.
Osetila se viđenom, i sretnutom na ovim mestima. Takva kakva je. Dalja eksploracija i sensa bi mogle da otkriju previše, i konteksta i iskustva. Za sada, ovo je bilo moćan susret.
U Geštaltu, ne trudimo se toliko da uradimo nešto, da stignemo negde, već da budemo prisutni sa onim što jeste, sa osobom kakva je. Na ovom mestu, može doći do lečenja i nove mogućnosti se mogu otvoriti. Ovo nazivamo Paradoksalnom teorijom promene.

Case #117 - Životna mapa za praćenje svog blaženstva

Karlita je videla da ima dva izbora, i bila je zbunjena.
S jedne strane, razmatrala je da uđe u politiku.
S druge strane, želela je da samo 'prati svoje blaženstvo', i vidi gde će je život odvesti, bez planova.
Iskoristili smo proces mapiranja polja, izvlačeći sve elemente situacije - i više - na tablu. Ovo je način uključivanja kompleksnosti polja u bavljenje ovakvim odlukama.
Mapirali smo različite elemente - pritisak njenih roditelja i porodice da ostavi trag u svetu. Poruke od njenog šefa koje su se odnosile na to da ona treba da prati ono što će je unaprediti u životu, a ne nužno ono što ona zaista želi da radi.
U mapu su bile uključene i stvari koje uživa da radi - izlaženje, zabavljanje, plesanje. Pitao sam je koliko ima godina - bila je u kasnim dvadesetim. Ovo mi je pomoglo da je smestim u kontekst razvojnih faza.
Ono što ju je vuklo iz prošlosti bio je bol povezan sa abortusom, u to vreme mislila je da nije spremna da bude majka.
Rekla je da je iz ovoga naučila da prati šta joj srce govori, a ne šta misli o velikim životnim odlukama.
Sedeo sam sa njom kratko vreme, sa bolom koji je pričanje o ovome izazvalo kod nje.
Osetio sam toplinu prema njoj. Video sam je kao bistru mladu ženu, punu odlučnosti i strasti, koja može dosta da doprinese, ali koja nije pronašla svoj 'gruv'.
Ona je sličnog uzrasta kao moja najstarija ćerka. Kao stariji muškarac hteo sam da budem u mogućnosti da joj ponudim nešto. To sam joj rekao.
Autoriteti u njenom životu - otac, šef, porodica, su je gurali da se uklopi u određene planove.
Zato sam video da je poklon koji mogu da joj dam dozvola da bude ono što jeste, bez obzira u kom će smeru krenuti u životu. Formulisao sam izjavu za nju, suprotnu od one koju joj je rekao šef. Rekao sam 'Prepoznajem tvoje snage, tvoje potencijale, i želim da te vidim da pratiš svoje duboko saznanje'.
Ovo ju je duboko dirnulo i dalo joj snagu (i potvrdu) da nađe svoj najbolji put.
Ironično, radeći ovo, ja sam koristio terapijski odnos da je ojačam, donoseći nešto mog 'autoriteta'. Tradicionalno u Geštaltu naglasak je na samopodršci i signali odobravanja bi bili veoma obeshrabreni, jer potecnijalno čine klijenta 'zavisnim' od terapeuta. Dok oprez mora da bude uvežbavan, u relacionoj psihoterapiji, može biti prikladno 'živeti' odnos, uključujući neku verziju uloge autoriteta - terapeuta, ili zamene za oca -  na način koji ojačava klijenta.
U ovom slučaju, time što sam Karliti dao poruku koja podržava njenu autonomiju, obezbedio sam suprotnu silu autoritativnim porukama koje su ukazivale da ona treba prati planove drugih ljudi.

Case #116 - Zbogom svešteniče, zdravo ženo

Bred je bio katolički sveštenik 10 godina. Prethodne godine je napustio crkvu i nije učio za novu profesiju. Osećao se dobro sa svojim izborima, ali osećao je da ne može da se približi ženi na intiman način. Želeo je da nađe partnerku i zasnuje porodicu. Ali ostaci svešteničkog iskustva su ga automatski udaljavali od bliskosti sa ženom, ili bar od njihove seksualnosti.
Poruka od crkve koju je on progutao - introjektovao - je da su žene loše. Ovo očigledno nije bilo od pomoći u njegovom trenutnom životu i u budućim planovima, ali nije nešto što se lako može promeniti.
Pitao sam ga o njegovom ocu, jer sam želeo da odmerim stav prema ženama u njegovoj porodici. U Geštaltu, mi uvek istražujemo i neposredno iskustvo i kontekst (ili polje) tog iskustva.
Rekao je da je i njegov otac učio da postane sveštenik više godina, ali na kraju nije načinio taj korak, već se oženio.
Ovo je dalo izvor u njegovom polju, iz kojeg ja izvlačim informacije. Ukazao sam da njegov otac očigledno nije smatrao žene 'lošim', već je, zapravo, prihvatio dobrotu seksualnosti sa ženom, i otud Bredovog rođenja.
Ovo je bila jaka referentna tačka, koja bi očigledno mogla da se iskoristi da se pomogne Bredu u njegovoj tranziciji. Zato sam ga pitao koliko dugo je trebalo njegovom ocu, nakon odustajanja od svešteničkog poziva, da se oženi.
Bred je odgovorio - Dve godine.
Pitao sam Breda koliko dugo je on bio van svešteničkog poziva - rekao je godinu dana.
Ovo mi je pružilo priliku da uvedem 'budućnost polja' - geštaltistički proces gde donesemo budućnost u sadašnjost u obliku eksperimenta.
Rekao sam - Pa, izgleda da će i tebi trebati 2 godine. Još samo jedna godina treba da prođe. Hajde da imamo probu za kada ta godina prođe. Ovo je sklonilo pritisak sa Breda da napravi tranziciju odjednom, dalo mu je vremenski okvir (koji je meni zvučao realno i prikladno), i dalo mu je neku nadu da će se stvari promeniti tokom vremena.
Stoga sam predložio da žena dođe iz grupe i sedne ispred njega, za ovu 'probu'.
Ona je samo trebalo da sedi tu, da bude prisutna.
Rekao sam mu da podigne jednu ruku i da je gura od sebe (ruku koju je koristio dok je govorio o ideji crkve da su žene 'loše'), a zatim da podigne drugu ruku i da je drži otvorenom za nju, u prihvatajućoj pozi. Uradio je ovo u tišini u početku. Bilo mu je malo neprijatno na obe strane. Bilo mu je teško da je zaista prihvati, a bilo mu je teško i da spusti svoj štit.
Mogao sam da vidim da moramo da radimo na postavljanju temelja.
Pitao sam ga o stvarima koje žena može da mu uradi a koje su 'loše', i uvodio sam ih - ona ga može izdati, može ga povrediti, itd. Na ovaj način, konvertovao sam njegove apstraktne strahove u utemeljenije - ona zaista može da mu učini te stvari.
Naveo sam ga da uputi te izjave direktno njoj - Ja se bojim da ćeš me možda povrediti ili izdati.
Žena je bila u stanju da uvaži - Da, ja ću možda uraditi to.
Ali je zatim spontano dodala - To zavisi od toga kako ćeš se ophoditi prema meni.
Ovo mu je dalo važan, utemeljujući, i potencijalno ohrabrujući znak - zavisilo je od njegovih izbora.
Tada je mogao da spusti ruku. U pitanju je sada bilo njegovo ponašanje, koje on može da kontroliše. U Geštaltu, uvek tragamo za mestima gde neko može da se pomeri od pokušavanja da kontroliše druge, ili osećanja bespomoćnosti u odnosu sa njima, ka poziciji gde osećaju moć svojih izbora.
Međutim, i dalje je postojalo nešto što ga je blokiralo da je prihvati.
Pitao sam ga da li je prošao kroz formalni ritual napuštanja svešteničkog poziva. Rekao je da proces nije bio potpun, ali je osećao da ga je napustio.
Ovo me nije zadovoljilo. Formalni procesi imaju duboko značenje - razvod, i u ovom slulaju, dobijanje finalnog dokumenta od pape. Do tog momenta, on nije formalno 'slobodan'. PItao sam ga koliko dugo će čekati dokumenta - rekao je oko godinu dana.
Ovo je onda bilo jasno. Do tog momenta, on se neće osećati potpuno slobodno.
Zato sam opet predložio ideju probe (...primer Geštalt eksperimenta).
Savio sam parče papira i kao 'papski poslanik' predao sam ga njemu, kao kratki prikaz iskustva dobijanja finalnog dokumenta.
Zatim sam ga pozvao da primeti šta oseća dok sedi naspram žene.
Rekao je da oseća nekakvu toplinu.
'To je to' rekao sam. 'To je sve što treba da radiš, da osetiš toplinu i odatle će se prirodno razvijati dalje'. Žena je takođe rekla da se oseća povezanije sa njim.
Ovaj rad je uključivao reference na polje na mnogo načina, što je pomoglo da se podrži, naglasi i usmeri proces. Sa tako formalnom stvari, kao što je uloga sveštenika, postoje mnogi spoljni i kontekstualni aspekti koji takođe moraju da se uzmu u obzir, iznad i preko specifičnih osećanja osobe.

Case #115 - Redefinisanje opsesivnog autoriteta

Anđelina je rekla da oseća osećanja tuge i krivice zbog svoje 'porodice'. Na prvi pogled, činilo se da se ovo odnosi na njenog supruga, od kog je bila rastavljena. Ali zatim je postalo jasnije da su u pitanju njena deca - mladi odrasli, koje nije često viđala u prethodne 3 godine od kako je rastavljena od supruga.
Situacija koju je opisala ticala se toga da ona uživa u svojoj autonomiji i slobodi koja je došla sa traženjem svojih snova. Nije htela da odustane od ovoga, previše joj je značilo.
Ukazao sam da se tuga i krivica javljaju u kontekstu odnosa. Međutim, Anđelina nije htela da govori ili da se bavi odnosom sa svojim suprugom ili sa svojom decom. Samo je želela da se oseća smirenije.
Mogao sam da osetim borbu između nas dvoje. Nisam hteo da joj pomognem da postigne to, bez bavljenja odnosima koji su u kontekstu. Ona nije htela da gleda u to. Kada bih joj pomogao, to bi značilo da bih koristio terapijski proces da joj pomognem da bolje blokira te odnose - to je nešto što nisam želeo da uradim - to nije bilo etično za mene.
Umesto da sam nastavio da guram, uzeo sam drugi zadatak. Pitao sam je o kontekstu autonomije. Pomenula je detinjstvo, odrastanje na selu, sa mnogo braće i sestara. Nije zvučalo problematično, niti je bilo jasno odakle tačno dolazi važnost autonomije i slobode.
Tada je pomenula da je njen otac bio jak autoritet i ja sam razumeo. Odrasla je u veoma patrijarhalnoj porodici. Njena majka je bila podređena tome, kao i njeni braća i sestre. Nije bilo autonomije, pogotovo za devojčicu. Nije mogla da pravi svoje izbore. Rekla je da njen otac nije bio loš čovek, samo je imao ulogu autoriteta koji se ne dovodi u pitanje.
Udala se za čoveka koji je 20 godina isti takav, što nije iznenađujuće. Njen suprug nije loš čovek, ali je i on 'autoritet', koji vlada domaćinstvom kao patrijarh.
Sada je kontekst postao jasan. Jedini način na koji je ona mogla da počne da ima svoj život bio je da potpuno napusti sistem, uključujući i svoju decu. Sa ulogom supruge i majke išla je pokornost, a ona više nije želela da živi tako. Zaista je vrednovala svoju slobodu, nakon 40 godina, više od bilo čega drugog.
Rekla je da želi da se razvede, ali njen suprug se nije slagao  - ukazao sam da je to poslednji bedem njegove kontrole nad njom. Tu je bila borba moći, i niko od njih dvoje nije mogao da pobedi.
Bilo mi je jasno da smo morali da radimo, ne sa ličnostima oca ili supruga, već sa samim patrijarhalnim poretkom. Ovo je to što je nju ugnjetavalo i bilo joj teško da odvoji to od ljudi.
Zato sam pitao šest muškaraca da dođu iz grupe i predstavljaju supruga, oca, dedu, itd. - liniju muškaraca koja ide unazad.
Pozvao sam ženu da dodje i stane iza Anđeline.
Predložio sam neke rečenice Anđelini, ali sam veoma pazio da ih izgovori onako kako ona želi.
Izjave su bile prvo upućene njenom suprugu - Uvažavam da si dobar čovek i odvajam sebe od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo. Proveli smo neko vreme na ovom uvažavanju. Osetila se lakše, ali i dalje je osećala neki teret.
Zato smo ponovili proces sa njenim ocem. - Uvažavam da si bio dobar lovek i otac i da sam ja ovde zahvaljujući tebi. I odvajam se od patrijarhalnog poretka, čiji si ti deo.
Isto smo učinili sa njenim precima.
U ovom trenutku ona je osećala veliko olakšanje. Bila je u stanju da bude u prisustvu ovih muškaraca, bez da reaguje na njih, i bila je u stanju da bude u odnosu sa njima, a da ne pristane da bude potčinjena.
Ovo je bila sinteza koju ona nije mogla da dostigne do sada.
Ovo je bilo značajno iskustvo za nju, i osetila je veoma veliko olakšanje.
Tu sam završio. To je bilo dovoljno za jednu seansu i bio sam uveren da će se ovaj tok preneti i na njen odnos sa svojom decom.
Ovde smo radili sa onim što nazivamo Polje u Geštaltu - veći i kompleksniji kontekst unutar kojeg imamo svoja iskustva, itd. Obraćajući pažnju na krupniji plan, u stanju smo da odemo dalje od trenutnih osećanja i reakcija i da postignemo integraciju sa mnogo širom familiojom, kulturalnim i istorijskim silama.
Eksperiment je u ovom slučaju bio povezan sa poljem, i dozvolio je Anđelini da nađe smirenije mesto unutar sebe, bez korišćenja blokirajuće kreativne adaptacije koju je ranije koristila. Ovaj eksperiment je proistekao iz procesa koji se koriste u radu u porodičnim konstelacijama.
Ja sam takođe izašao iz borbe moći sa njom - ja kao čovek, kao terapijski autoritet; u Geštaltu, mi nikad ne guramo otpor, već nalazimo način da ga kontekstualizujemo.

Case #114 - Varenje besa, oslobađanje bola

Melani je bila zainteresovana da radi. Međutim, pre nego smo počeli sa radom na njenom problemu, prvo sam podelio gde sam ja u odnosu na nju. Ovo može biti komponenta relacionog geštaltističkog pristupa - za terapeuta da uključi svoje iskustvo i fenomenologiju, postavljajući osnov u terapijskom odnosu.
Rekao sam joj da uživam u njenoj toplini i vedrini, a istovremeno da osećam iskrenu želju da podržim njeno učenje i svesnost; i, takođe, doživljavam njenu tvrdoglavost kada je u pitanju prihvatanje novih informacija, i integrisanje toga. Rekao sam joj da mogu da prepoznam i svoju tvrdoglavost prilikom učenja, koja se reflektuje u njenom načinu bivanja.
Deljenje mojih ograničenja i sličnosti pomaže smanjenju stida koji može biti u vezi sa takvom povratnom informacijom i procenom.
Tada smo se pozabavili njenim problemom. Govorila je o bolu koji se tiče njene direktorke. Često je razmišljala o situaciji, punoj tenzije, stresa i nesreće za nju, situaciji zbog koje je osećala dosta bola.
Navela je neke detalje situacije, kao i prethodni kontekst.
Tada mi je postalo jasno - tj. dobio sam jasnu figuru. U Geštaltu, kažemo da se figura ko-kreira. Izranja iz klijenta i iz terapeuta.
Ispod besa generalno se nalazi neka vrsta bola. Često je korisno u psihoterapiji pronaći podležući bol, i ovo je pristup koji se primenjuje u suptilnijim pristuima poput Porodičnih Konstelacija. Ovo omogućava komunikaciju koja je manje napadna.
Međutim, u Melaninom slučaju, ona nikad nije stigla do besa. Uvek je ostajala u fazi bola. Bes je koristan jer gura bol ka napred, ka spolja, i predstavlja spontani način za mobilizaciju odgovarajuće akcije.
U njenom slučaju, trebala joj je pomoć pri promeni njenog bola u bes. Zbog toga što to nije radila, bol je jednostavno 'sedeo' tu, bez promene ili razrešenja.
Pozvao sam je da 'stavi direktorku na jastuk'  i obrati joj se direktno. Ohrabrio sam je da u ovom eksperimentu transformiše svoj bol u direktan bes.
Bila je u stanju da uradi ovo, iako joj je bilo teško.
Osećala se bolje, ali je rekla 'Ja obično izbegavam konflikte ovog tipa'.
Ovo je takođe bio ključ, pa sam joj postavio pitanje o polju -Šta te je organizovalo da izbegavaš konflikt?
Objasnila je prethodnu situaciju na poslu, kada se nisu lepo ophodili prema njoj; imala je zastoj i držala se na okupu u toj situaciji, ali je zatim konačno eksplodirala. Direktorka ju je upozorila da se ne ponaša tako u budućnosti.
Stoga je postalo jasno da je radila u okruženju gde se konflikti izbegavaju. Ovo je pružilo kontekst - što je važno kada se obraća pažnja na polje.
Dalje sam istražio istorijsko polje; pitao sam je o porodičnom kontekstu i opisala je kako je, kad je bila dete, bila učiteljičina ljubimica, pa su se druga deca loše ophodila prema njoj. Zato je naučila da izbegava takve konflikte.
Uvažio sam uticaj tih konteksta, i zatim je vratio u sadašnjost, i u mogućnost ispoljavanja svog besa. Rekla je - Ali ako to uradim, doći ću u konfliktnu situaciju, i tada ću osetiti bol.
Ovo je predstavljalo 'kreativnu adaptaciju', njen način procesiranja iskustva. Ljudima može biti teško da učine nešto drugačije, jer naviknut način reagovanja može biti duboko ukorenjen.
Pokušao sam da joj pružim podršku na dva nivoa.
Prvenstveno, izazvao sam njena uverenja - ovo je kognitivna intervencija. Ukazao sam da je zapravo situacija suprotna - kada bi bila voljna da ispolji svoj bes, više se ne bi držala za bol.
Drugo, omogućio sam praktičnu podršku eksperimenta koji ukljuluje pružanje pomoći da istraži vešte načine nošenja sa ispoljavanjem besa na radnom mestu.
Zatim je došla fraza koju sam prepoznao kao njenu tvrdoglavost - 'da, ali'.
Fric Perls bi rekao - sve pre 'ali' je laž. Drugim rečima, takozvano 'da' zapravo znači 'ne' kada biva praćeno sa 'ali'.
Zbog toga što sam imao ranijeg iskustva sa Melani, i zapravo sam pomenuo taj problem na samom početku, znao sam da odbijem da joj dalje 'pomažem'.
Rekao sam -Okej, evo ga, guraš me od sebe. Rekla je - Ne, ti si taj koji neće da mi pomogne, ti mene guraš. Rekao sam - Ti guraš od sebe moju pomoć - Ostaviću rad na tebi.
Ovde vidimo konfuziju na 'granici kontakta' - ona nije u dodiru sa svojim ponašanjem odgurivanja, i zato misli (veoma često) da drugi nju odbijaju, neprepoznajući kako ona ovo postavlja.
Zato sam stao. Ona nije bila srećna uopšte, ali nisam bio voljan da uđem u borbu oko toga gde ona želi pomoć, a onda je odbija kad joj se pomoć ponudi. U prošlosti u Geštaltu ovo se zvalo 'zamka za medvede'. Iako se ovaj termin sada retko koristi, i može se upotrebiti za omalovažavanje klijenta, on opisuje izvestan fenomen. Trik je u tome da se vidi ponašanje, da se odbije da se povlađuje, a ipak da se ostane podržavajuć i pristupačan za pravu povezanost.
-
Melani je varila ovo. Kasnije je počela da bude veoma ljuta. Ovo je bio pozitivan korak iz moje tačke gledišta.
Rekla je -Želim da te uštinem. Dozvolio sam joj da mi pokaže kako - uštinula me je za ruke. Rekao sam - Mogu da osetim koliko si besna, i mogu da vidim na tvom licu koliko si besna.
Želela je da nastavi da me štipa. Rekao sam - Zaista razumem da želiš da me povrediš sada.
Ovo je bila njena sadistička strana, proizvod akumuliranog bola. Sada je postojalo sigurno mesto da on izađe napolje, bilo je dosta prošlosti i dosta sile u njemu.
Međutim, ovo očigledno ne može da funkcioniše u odnosu. Zato sam je pozvao na terapijsko rvanje - dodirivanje ruku, guranje jedne naspram druge.
Tada sam mogao da osetim gnev u njenim rukama. Radili smo ovo neko vreme. Ona je htela još.
Ali bilo je vreme za privođenje kraju. Zato sam prestao.
Opet je bila frustrirana. Ono što je izronilo iz njenog nasmejanog lica, njenog prijateljskog ponašanja, i njenog zadržavanja bola u sebi... je bio gnev, i način na koji je to manifestovala je bio kroz kontrolu.
Odbijanje da se bude kontrolisan je komplikovano u psihoterapiji; iako je neophodno, lako može biti upotrebljeno da se okrivi ili patologizuje klijent, što nije od koristi.
Ovo je primer gde je 'frustriranje' klijenta zdrava intervencija - ne iz ideje da je dobro konfrontirati klijenta, već iz potrebe u trenutku rukovođenja 'granicom kontakta'.

Case #113 - Vođstvo ka intimnosti

Džeremi je bio zaista fin dečko, osetljiv, uviđavan, pažljiv. Pomenuo je kao problem svoju ubrzanost, nasuprot njegove žene, koja je sporija. S jedne strane, pokušao je da ima obzira prema njoj, govorio joj je da je u redu ako ne obavi poslove po kući. S druge strane, frustriralo ga je koliko joj je trebalo vremena da obavi neke stvari - hteo je da preuzme ponekad. Takođe ga je frustriralo što nije bilo prostora da neke stvari rade zajedno, jer je ona spora.
Pitao sam ga čega bi želeo da bude više u vezi. Rekao je - zahvalnosti za posao koji on radi... a onda je pomenuo da su izašli zajedno jedne večeri, što bi trebalo da se dešava redovno, a zapravo se veoma retko dešavalo.
Poznajući Džeremija i njegovu uviđavnost, pitao sam ga direktnije - znači, ovde je poenta u tome da ti želiš više 'prostora za vezu' - što se odnosilo na više prostora za intimnost, za razgovor o ličnim stvarima. Složio se. Pitao sam ga koliko tačno prostora bi želeo, i u kom obliku. Bilo mu je teško da specifikuje, iako je bilo očigledno da žudi za tim.
Prepoznao je nekoliko stvari kojih je želeo u većoj meri - zajednički izlazak svake sedmice, porodične izlaske jednom mesečno, uzimanje dovoljno vremena za razgovor o bitnim problemima koji se jave.
Ovo je bilo dobro, ali sam takođe video da nešto nedostaje. Želeo je više intimnosti - i dok su sve ove stvari doprinosile tome, on nije pomenuo ništa na temu potrebe za prostorom za vezu u kući, kada ništa nije organizovano i pritiskajuće.
Ova vrsta prostora za vezu u domu je važan deo kreiranja osnove za intimnost - vreme za razgovor, za deljenje misli i pogotovo osećanja, dovođenje u pitanje stvari koje nisu nužno hitne ali su i dalje bitne.
Odmah se složio da je to nešto što bi želeo.
Zbog svoje blage naravi, bilo mu je teško da precizno i u potpunosti imenuje šta želi. Stoga je deo moje podrške bio zajedničko promišljanje na ovu temu, doprinoseći ideje, a ne samo izvlačeći ih iz njega. Geštalt na ovaj način uključuje obe strane, i Geštalt eksperiment može podjednako da uključi i terapeuta.
Rekao je da se oseća bespomoćno da unese ovo u vezu. To nije bio prioritet za njegovu suprugu; ona je uvek bila zauzeta nečim drugim, i trebalo joj je dosta vremena da obavi stvari, tako da nije preostajalo vremena za ovu vrstu intimnog kontakta.
Rekao sam Džeremiju da imam plan, i da bih voleo da razgovaram sa njim iz te pozicije - ovo uključuje bivanje eksplicitnim i u potpunosti posedovanje mojih ideja, i sposobnost da utičem. Ovo može biti deo terapije - uzdizanje iz razlikovanja moći - gde utičemo na klijenta svojim mišljenjem - kao i sa mnogim ljudima - mi volimo da damo svoje mišljenje.
Fenomenološki proces nas odvraća od takvog davanja saveta, ili pružanja smernica, i vodi ka radu sa klijentovim iskustvom, i sa 'šta jeste'. Ovaj egzistencijalni pristup nije o vršenju uticaja, nego o 'bivanju sa' nekim.
Međutim, u Geštalt modu, postoji prostor za 'pojavljivanje' sa mojim perspektivama, dokle god sam pažljiv da ih ne guram na klijenta, i pauziram da proverim šta je njemu u redu,
Rekao sam Džeremiju da želim da utičem na njega u smeru bivanja vođe u vezi, ali ne tradicionalnog 'muškog šefa' ili 'sebične muške' dominacije. Umesto toga, u pitanju je vođenje veze ka intimnosti, konsultujući se sa partnerkom, ali nečekajući da ona uradi to; već sedanje na vozačevo mesto, i korišćenje svojih moći, uticaja, organizacione sposobnosti i fokusa kao muškarca da postigne ovaj cilj.
Proverio sam sa njim i bilo mu je drago što sam ga 'pogurao'. Zapravo, pružio sam mu energiju i usmerenje, podržao sam ga. Najviše treba biti obazriv da se osiguramo da klijent ne proguta takva usmerenja, i da, ako ima blokade u manifestovanju takvih 'dobrih ideja', nastavimo da radimo detaljnije i specifičnije sa tim poteškoćama.

Case #112 - Đavo kaže: Pusti

Serena je došla sa problemom koji se odnosio na njenu vilicu. Pre nekoliko godina imala je infekciju. Lečila se i bilo je 80% poboljšanja. Ali nije bilo bolje od toga. Smetalo joj je to - njena vilica je kliktala, nije se osećala kako treba, bilo je nekog neprijatnog osećaja u nervima. Želela je da vidi da li bi mogla u potpunosti da se oporavi.
Pitao sam je za porodični kontekst. S obzirom da je ovo somatski problem, porodični problemi su često prožeti u telo i posledični problemi mogu biti manifestacija porodičnih problema.
Njena majka je bila veoma stroga. Dok je govorila o ovome, njene oči su bile pune suza, i ostale su takve dok smo razgovarali o različitim temema.
Ona je uvek bila najbolja u razredu, od kad je bila jako mala. Vršila je pritisak na sebe da sve obavi savršeno, i bila bi veoma uznemirena ako ne bi.
Ova tema se nastavila kroz njeno studiranje - uzimanje veoma teških kurseva i prolaženje kroz njih uz pomoć čiste determinacije; zatim i njen posao - imala je šefa koji je očekivao savršenstvo, i nalazila je način da radi sa njim godinama.
Rekla je da joj izgleda kao da se probudila jednog jutra i da je 'đavo ušao u moju vilicu...'. Želela je samo da se 'probudi i to bi nestalo'.
Ovo nam je dalo ključ, pa sam je pitao da opiše kako je đavo ušao. Rekla je da je užao kroz potiljak. Pitao sam je kako đavo izgleda - rekla je da je crni slepi miš sa velikim zubima.
Predložio sam da pitamo đavola da izađe ispred nje zasad, kako bi mogla da porazgovara sa njim.
'Đavo' je rekao da mu se dopadaju razigrani i rigidni ljudi, i da mu se dopada ona.
Ovo je bilo zanimljivo, pokazivanje da đavo zapravo nije neprijateljski raspoložen, i da je tu velikoj meri zbog njenih sržnih problema - njenog perfekcionizma.
Pitala je đavola - Zašto si ovde?
Odgovorio je - Da bih ti pomogao da pustiš.
Ovo je bilo veliko otkrovenje. Đavo je zapravo igrao važnu ulogu. Situacija sa vilicom je namenski bila lekcija da nači da pusti, očigledno u vezi sa njenim perfekcionizmom.
Pitao sam o puštanju. Rekla je da je od situacije sa vilicom pustila neke stvari kojih se prethodno držala - pokušavanja da dobije unapređenje, kupovine veće kuće.
Ukazao sam da je puštanje na neki način povezano sa smrću, smrtnošću i krajem stvari. Ovo bi bio osnov za diskusiju o puštanju kao dubokom procesu, koja bi mogla da se desi drugom prilikom , i koja bi pokrenula egzistencijalna pitanja.
Pitao sam je šta radi kada želi da se opusti: ne puno - bila je na poslu veći deo dana. Radila je jogu pomalo, družila se sa prijateljima, išla u kupovinu.
Joga je predstavljala neku vrstu opuštajuće aktivnosti, ali je očigledno bilo potrebno više.
Pitao sam je šta bi još trebalo da pusti.
Zanemela je.
Pitao sam je - Možeš li da se prepustiš kad upražnjavaš seks sa svojim suprugom? Rekla je - Ne,
Ovo je takođe bila ključna izjava. Nije bio u pitanju samo seks, već činjenica da je seks ciklus nagomilavanja energije i otpuštanja.
Rekla je da se suzdržava jer nije želela da zatrudni.
Ovo je pružilo dodatne informacije o njenom zadržavanju nasuprot puštanju. Iako nije razmatrala da ima decu u ovom periodu, pozicija ovog zadržavanja - na dubokom organskom telesnom nivou - zajedno sa suzdržavanjem koje je očigledno u srži problema sa vilicom, su važno povezani po mom mišljenju.
Seksualnost je model za mnoge druge stvari u vezi sa našim iskustvima - naše sržno organizmičko funkcionisanje.
Stoga seksualnost može potencijalno da bude ključ za duboko somatsko prepuštanje, koje očigledno treba da se dogodi Sereni. Njen perfekcionizam je duboko upleten u njeno telo - zato je 'đavo' došao da promeni njen pravac. Zato je deo odgovora kognitivna promena - u stavu i u smislu simboličkog puštanja; ali mnogo fundamentalnije mora da bude ukorenjen u telesno iskustvo prepuštanja.

Case #111 - Strah od svađanja

Lusi je kašljala. To nije bio normalan kašalj. Zvučao je kao mešavina gušenja i suvog iskašljavanja nečega što nije moglo da izađe. Takođe, veoma je teško disala. Bila je uznemirena, i šta god da joj se dešavalo, nije odlazilo. Rekla je da ne može da podnese slušanje bilo kakvih zvukova u tom trenutuku.
Iz ranijih radova sa njom, povezanost je bila očigledna: njeni roditelji su se prepirali gotovo neprestano, nekada je dolazilo i do nasilja. Ali traumatski efekat ovoga je bio rezultat činjenice da ih je ona viđala samo jednom u godinu dana ili jednom u dve godine dok je odrastala. Ona je odrasla sa svojim dedom, koji je više voleo njenog brata. Njene tetke su takođe više volele njenog brata. Zbog toga, ona se osećala izolovano, nepodržano i nevoljeno u kući.
Očajnički joj je bila potrebna roditeljska ljubav, ali umesto toga, osećala se posramljeno kad bi oni došli, jer su i komšije mogle da čuju njihovo svađanje.
Kako je govorila o ovome, kašljala je suv kašalj i stezala je grlo, za koje je rekla da je veoma svrbi. Tu je bila blokirana energija - u Geštaltu kažemo da je energija retroflektovana - usmerena ka sebi, umesto ka spolja. Zato sam joj dao krpu i rekao joj da je uvrne i zadavi. Ovo je preusmerilo energiju, od nje ka spolja; počela je da vrišti, i jeca, moleći svoje roditelje da prestanu da se raspravljaju.
Pitao sam muškarca i ženu da predstavljaju njene roditelje i postavio sam ih na maloj udaljenosti od nje, okrenute jedno ka drugom.
Samo gledanje ove predstave je bilo veoma provokativno za nju - ona je jecala, vrištala i preklinjala ih da se ne svađaju.
Lusi je bila u sred svoje traume. Ovo se spontano podizalo, i dobro, u smislu da joj je pružalo pristup sržnom delu nezavršenog posla. Međutim, toliko traume je bilo tu da je energija konstantno bila blokirana (u obliku kašljanja) i ja sam morao da nastavim sa instrukcijom da uvrće krpu, što je rezultiralo njenim daljim vrištanjem.
Iako je otpuštanje vredno - bolje nego da je zatvoreno, usmereno ka sebi, ili igonrisano - takođe postoji ograničena vrednost u jednostavno ostajanju u traumi. A činilo se kao da za Lusi nema kraja - nakon što je prošlo neko vreme, ona je samo bila uznemirena.
Zato sam nastavio da je vraćam u sadašnjost, fokusiram na svoje lice, na sobu, na duboko i sporije disanje. Ovo se naziva 'pendulacija' i predstavlja način rada sa traumom - kretanje ka i od uznemirujućeg događaja u sadašnjost. Ona je ostajala u sadašnjosti kratko, i onda bi se opet uznemirila.
U toj svojoj uznemirenosti rekla je - Ne znam koja je poenta življenja, jedini razlog da se ne ubijem je to što bi drugi patili.
Stoga sam joj tražio da napravi 'misiju' za sebe. Kreirali smo 3 elementa - korišćenje svog iskustva da pomogne deci sa kojom radi; učenje iz svog iskustva da osigura da neće ponoviti to kada se bude udala; i osiguravanje da će, kad bude imala decu, postupati dugačije sa njima.
Ovo je kreiralo temelj, jer inače nije imala mnogo stabilnosti, samo osećaj traume.
Eksperiment koji sam postavio je išao ovako - dvoje ljudi koji su predstavljali 'par' bi imali malu raspravu. Ali to bi bila 'zdrava' rasprava, a ne destruktivna.
Lusi je bia veoma uplašena - čak i nagoveštaj da če doći do konflikta je bio veoma stresan za nju. A mogućnost da može da ode izvan kontrole ju je iznova stimulisala. Zato sam joj rekao da postavi neka osnovna pravila rasprave, što je i učinila. Ovo ju je postavilo na poziciju moći i dalo joj mogućnost da kontroliše situaciju na način na koji nije mogla kada je bila dete.
Kako su počinjali, njoj je trebalo dosta moje podrške, da budem pored nje, da bi posvedočila ovome, i da ne bi ponovo potonula u svoju traumu. Ona je počela da vrišti par puta na početku - bila je dosta uplašena. Ali, ja sam je podsetio da je ovo bio deo dostizanja njenog cilja, i da je potrebno da ona bude prisutna za to, da uči iz toga.
Posmatrala je 'raspravu', uključujući uspešno razrešenje. Ovo je bio prvi put u njenom životu da je videla nešto poput ovoga, pa je ovo bilo moćno iskustvo. Bio joj je potreban prostor da oslobodi svoju energiju, ali joj je takođe trebala sposobnost da ostane smirena, da primi uputstva, i da ima novo iskustvo.
Dao sam joj kao domaći da odgleda neke snimke razrešenja konflikata, da posvedoči svađanju ljudi i zatim vidi te svađe kako se uspešno razrešavaju.

Case #110 - Skrivena agresija

Mejsi se mnogo osmehivala. Delovala je kao veoma topla i prijateljski nastrojena osoba, teško je bilo da se ne dopadne nekome na osnovu prvog utiska. Delovalo je da je tu za druge i očigledno je volela da bude od pomoći.
Međutim, u grupi je konstantno upadala u konflikte. Delovala je svađalački i brzo je dolazila do zaključaka. Uprkos njenoj vidljivoj toplini, izgovarali bi reči koje pokreću antagonizam, i koje bi sadržale mnogo njenih pretpostavki i reakcija.
U jednom od ovih konflikata ja sam je podržao. Pomogao sam joj da poveže svoju izjavu o opažanju sa izjavom o osećanjima - ona je imala sklonost ka skakanju od observacije ka interpretaciji, bez uključivanja sebe. Ili ponekad, direktno ka interpretaciji - npr. 'Ti me odbacuješ'. Stoga sam joj dao instrukciju da počne sa neposrednim iskustvom, i da imenuje svoj emotivni odgovor.
Ispostavilo se da joj je ovo veoma teško. Bilo joj je teško da prepozna svoja osećanja, i nije bila voljna da ih deli, već joj je bilo draže da se pomeri ka svojoj imaginaciji o tome šta se dešava. Takođe nije bila voljna da 'proveri' svoju imaginaciju, ophodeći se prema njoj kao nekoj vrsti realnosti npr. 'Zašto me odbijaš'.
Kako sam je usporavao, povezujući izjave sa osećanjima (pre nego sa pitanjima), počela je da bude više u kontaktu sa onim što joj se dešava. Nevoljno, otkrila je da je veoma besna; pre ovoga, ona je druge ljude posmatrala kao problem. Koncizan oblik 'čiste komunikacije' koji sam zahtevao, konfrontirao ju je sa svojim sopstvenim mračnim osećanjima, koja više nije mogla da pripiše drugima.
Ukazao sam joj da su joj ramena ukočena; iako sam je usmeravao da iskaže ono što želi kao zahtev, ona se držala podležućih propisa za tuđe ponašanje, i ovo je jačalo njen bes,
Disciplina ka kojoj sam je vodio - koja uključuje ograničavanje svojih izjava na iskaze o svom iskustvu, a ne samo opravdavanja ili objašnjenja - odvukla ju je od njene sunčane pojave i ispoljila dosta tuge. Ovo je takođe naglasilo njene granice - ona više nije bila u stanju da sluša odgovore drugih ljudi. Opet, ovim smo otišli ispod očiglednog 'razgovora' i pokazalo se da je njoj bilo potrebno mnogo više pažnje na ovom mestu.
Kada su ljudi konfrontirani - u ovom slučaju veoma brižljivo s moje strane - po pitanju svog kontrolišućeg ponašanja, njihov 'reket' se podigne - oni više ne mogu da stavljaju svoj fokus na druge da bi izbegli svoja teška osećanja.
U ovom slučaju, teška osećanja su se ticala agresije. Mnogim ljudima je teško da prepoznaju, da osete i da priznaju svoju agresiju. Ljudi bivaju pod uticajem socijalnog uslovljavanja da ne budu agresivni, ili da ne ispoljavaju agresiju. Ovo se pogotovo odnosi na žene. Podrška koju možemo da pružimo u terapiji je kreiranje atmosfere dopuštanja da se osete svakakva osećanja, a zatim usmeravanje načina da se ona iskažu. Pogotovo je važno posedovanje osećanja, jasna verbalizacija na način koji opisuje osobino iskustvo, a ne interpretaciju drugog. Ovo je jedna od stvari koju terapeut može da uradi, da ponudi pomoć i usmeravanje ljudima koji se nalaze na ovom mestu.

Case #109 - Uklanjanje tereta

Seli je prijavila brojne simptome - osećanje haosa, bol u gornjem delu leđa, crvenilo u licu, što je povezala sa strahom od nedostatka prihvatanja.
Pitao sam je o ovim različitim fenomenima. Gledala je u mene intenzivno. Generalno, to ukazuje da klijent želi nešto od mene. Pitao sam je o tome, ali nije znala.
Kako sam joj govorio, imao sam osećaj da se odvija paralelna konverzacija - naših reči, koje se naizgled nisu mnogo povezivale, i emocionalnog tona, koji mi je delovao intenzivno, ali nejasno.
Rekla je da se oseća maglovito.
I ja sam rekao da se osećam maglovito.
Nije imala ništa u mislima.
Ali bilo je dosta iskazanih osećanja u njenim očima, iako nisam mogao da razlučim koja su.
Jednostavno sam prizano šta sam video, i svoje iskustvo. Ovo se zove fenomenološko izveštavanje.
Osećala je da joj se leđa zagrevaju.
Stavio sam svoje ruke na mesto koje je bilo vruće. Rekla je da je veoma zategnuto i ja sam mogao ovo da osetim. Nisam masirao, samo sam napipao tenziju rukama, kako bih mogao da steknem osećaj o čemu je tačno govorila. Opet, ja želim da uđem u njenu fenomenologiju što je više moguće.
Rekao sam - Čini se kao da si napadnuta od pozadi.
Govorila je o svom ocu koji ju je udarao kad je bila mala, i to veoma. To je bilo 'normalno' udaranje, ali ono što je bilo uznemirujuće je to što nikad nije znala kada će biti udarena, pa je to bio šok.
Tada sam pritisnuo mesto na njenim leđima - direktnim, smirenim pritiskom - ovo je poznato kao 'preuzimanje' u Hakomi terapiji - paralelno sa intenziviranjem iskustva koje radimo u Geštaltu; rezultat je da je bila u stanju da se malo opusti.
I dalje je bilo dosta emocija u njenim očima, veoma intenzivnih.
Tada je rekla da su se oba roditelja ružno ophodila prema njoj - konstantno su je ponižavali, govorili joj da je  'glupa'.
Ovo je očigledno bio ključ.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet terapeuta i povezanost koju smo izgradili da bih 'otklonio' te terete sa njenih ramena, i rekao joj da 'odnosim' loše reči - 'glupa' itd, i menjam ih dobrim rečima.
Dok smo generalno orijentisani na odgovornost u Geštaltu, kada se radi o stidu (indikovanim rumenilom, nedostatkom samoprihvatanja, lošim ophođenjem), osoba može da doživljava sebe bespomoćnom. Zato joj možda treba pomoć od spolja - terapeuta, grupe, da bi iskusila dovoljno podrške kako bi se pomerila iz mesta u kom je zaglavljena.
Ovo je podrška koju sam joj omogućio, a ona je bila u stanju da je prihvati. Podrška dolazi u mnogim oblicima; bitno je naći pravi tip podrške koja je potrebna klijentu, pravu meru, i pružiti je u pravom trenutku. Ovo zahteva ostavljanje po strani naš 'pomažući' plan, i biti osetljiv za klijentove potrebe. Takođe uključuje voljnost da se bude prisutan, i da se primeti šta se dešava u meni, jer i to pomaže usmeravanju mojih izbora.

Case #108 - Nakon zlostavljanja, poklon zadovoljstva

Elis je odmah uletela. Govorila je o tome kako je bila zlostavljana kada je imala 5 godina. Ovo je bio prvi put da je podelila to sa nekim, a imala je četrdesetak godina.
Nakon zlostavljanja, verovala je da je izgubila nevinost. Ali, kada je prvi put upražnjavala seks sa svojim suprugom, shvatila je da to nije bio slučaj. Međutim, teret koji je nosila od ranog detinjstva negativno je uticao na nju i tokom 20 godina braka, ona nije bila u stanju da uživa u seksu sa svojim suprugom.
Kao i mnoge žrtve seksualnog nasilja, ona je krivila sebe - zašto nije pobegla? Zašto nije više mrzela zlostavljača? Zašto nije mogla da pusti to? Mnoge stvari su je pritiskale. A sada, njen muž ima aferu već 5 godina, i to je povećalo osećaj tereta i mržnje prema sebi.
Prvo sam kontekstualizovao njeno iskustvo - mnogim žrtvama bude lakše da mrze sebe nego napadača. I žrtve, bilo da su odrasle ili deca, se zamrznu. Stoga sam joj objasnio mnoge stvari da bih je ubedio da nije jedina sa tim iskustvom.
Rekla je da bi volela da bude u stanju da uživa u seksu.
Rekao sam - Zar neće biti sjajno kada sebi daš taj poklon - otvoriš se ka sadašnjosti i tu je, divan izvor zadovoljstva kom možeš uvek da pristupiš. Pripremao sam je za ovu mogućnost. U neuro-lingvističkom programiranju ovo se naziva određivanje tempa za budućnost.
Takođe sam predložio da može da izvrši zamenu - da zameni teret koji je nosila za ovaj prijatan poklon. Rekao sam - Koliko će sjajno biti, možeš da daš teret, a dobiješ poklon zadovoljstva u zamenu. Uveo sam ideju zamene.
Rekla je i da je nakon zlostavljanja ponovo videla zlostavljača, ali nije bilo naknadnog maltretiranja. Međutim, čudno je iz njene perspektive, ona ga je pitala da je odveze do škole na svom biciklu. Takođe je prebacivala sebi što ga je 'iskoristila'. I što je dozvolila sebi da mu se približi.
Ovo je veoma normalno, i razuverio sam je u to. Žrtve često imaju nekakvu vezu sa zlostavljačem, koja se ne uklapa u crno-bele kategorije. Bert Helinger govori naširoko o ovome.
Takođe sam ukazao da je možda njeno 'iskorišćavanje' njega za prevoz bila neka vrsta razmene - način da ga kazni, dozvoljavajući mu da zameni svoju krivicu za 'bivanje iskorišćenim'.
Ponovo, hteo sam da uvedem ideju zamene.
Zatim sam postavio geštaltistički eksperiment: tražio sam joj da odabre neke predmete koji će predstavljati različite elemente - teret, njenu mržnju, nju, 'poklon' (seks u kojem uživa), zlostavljačko ponašanje, i njenog supruga. Iskoristio sam 'zlostavljačko ponašanje' a ne 'zlostavljač', jer je bilo očigledno da ne želi da ga mrzi.
Zatim sam facilitirao proces: zamenila je bes prema sebi, za bes prema zlostavljačkom ponašanju. Zamenila je teret za poklon.
Nakon toga, pozvao sam je u još jedan geštaltistički eksperiment, koji uključuje nju koja razgovara sa predmetom koji predstavlja njenog supruga; predložila je svom suprugu da, ako on prekine aferu, ona bi mu poklonila poklon - seksualnost u kojoj se uživa.
Ako ne prekine, ona će to odneti u novu vezu.
Odlučila je da se raziđu na 6 meseci, dajući mu šansu da ili prekine drugu vezu, ili da odluči da ne nastavlja sa njom.
Tokom tog vremena, predložio sam joj da uvežbava 'poklon' - samozadovoljavajući se (ona ranije nije masturbirala), čitajući erotske priče, i čitajući ostale knjige o seksualnosti u kojoj se uživa koje bi joj pomogle.
Ceo proces je bio ispunjen emocijama. Na kraju se osetila veoma smireno i veoma jasno.
U Geštaltu, koristimo termin 'organizmična samoregulacija' - u suštini, osoba zna šta joj zapravo treba, i ima prirodan proces kretanja ka tome. Problem je što stari obrasci prekidaju ovo kretanje, staju na put. Zato, mi pružamo podršku na ključnim raskrsnicama, pomažući da se ponovo uspostavi ovaj prirodni organizmički tok. Elis je bila spremna za promenu u svom životu, i jedino što joj je bilo potrebno je malo pomoći da nađe način kako da se kreće u tom smeru. Putokazi su bili tu, i njene snage takođe. Samo joj je trebala podrška celovitog Geštalta - kretanje od želje i namere ka akciji i zadovoljstvu.

Case #107 - Korišćenje autoriteta da bi se otišlo od nasilja

Kirsti je trpela porodično nasilje u vezi.
Odrasla je u velikoj porodici; iako je njen otac bio odsutan zbog posla jedan deo njenog detinjstva, njene uspomene su, u suštini, bile lepe.
Njen suprug potiče iz vojne porodice. Njegov otac je tukao njegovu majku. Njegovi braća i sestre su imali različite probleme, uključujući bolesti zavisnosti.
Kirsti je bila dobra supruga. Radila je u porodičnoj firmi. Pomagala je svom suprugu. Pomagala je njegovoj porodici. Bila je tu za sve - osim za sebe.
Njen suprug je bio nesiguran i kontrolišuć, ograničavao joj je koliko dugo može da bude van kuće.
A on je imao više afera.
Nasilje se dogodilo u više prilika, ali poslednji incident je bio relativno skoro, i policija je bila pozvana.
Ona je želela da se raziđu, ali on je odbijao, podržan svojim roditeljima.
Rekla mu je da će otići ako se nasilje ponovi.
Kirsti je pohađala mnogo kurseva na temu samorazvoja, čitala je dosta knjiga, uključujući neke o porodičnom nasilju. Učila je da brine o sebi na više nivoa. Išla je na grupnu terapiju.
Naravno, bilo je dosta emocija kada je izlagala svoju priču.
Jedna od kontraindikacija za terapiju je porodično nasilje. Dok terapija može da bude od koristi pri pomoći jačanju osobe koja je u ulozi žrtve, na neki način može i da pogorša situaciju - kako osoba postaje samostalnija, nasilje se može povećati, kao pokušaj nametanja kontrole.
Stoga nisam želeo da radim na osećanjima, niti na ponašanju. Nisam želeo da osmišljavam strategije. Rekao sam Kirsti - Šta ti želiš od mene?
Rekla je - Smernice.
Ukazao sam na to da je ona verovatno imala dosta sugestija od svojih prijateljica, i da, čak i kada bih joj ja nešto predložio, ona bi verovatno izignorisala. Nasmešila se slabo, i znao sam da je to što govorim istina.
Proverio sam ovo. Pitao sam je direktno - Ako te opet bude istukao, da li ćeš ga ostaviti?
Napravila je pauzu, oklevala je, počela pomalo da plače, i jedva primetno odmahnula glavom.
Ovo je bila potvrda da je potrebno nešto mnogo dublje.
Stoga nisam bio blag, saosećajan, pun razumevanja ili podrške. To bi uključilo bivanje uvučenim u poziciju 'saosećanja', što je na kraju ne bi ojačalo.
Ušao sam u ulogu autoriteta, prefrerirajući dijalošku komunikaciju, ili ograđujući sebe, da bih istražio realnost klijentkinje ili njene vrednosti.
Kada bismo imali više vremena, ovo bi moglo da bude od koristi.
Ali, postojao je rizik od realnih opasnosti u vezi u kojoj se dešava porodično nasilje, a moja orijentacija je više praktične prirode.
Stoga sam iskoristio svoj autoritet radi dramatičnog efekta, da bih je konfrontirao, i testirao njenu spremnost da zaista uradi nešto drugačije.
Iskoristio sam teoriju polarnosti u Geštaltu - postojanje jedne polarnosti uvek implicira drugu.
Ona se identifikovala sa žrtvom/bespomoćnom/finom devojkom.
Zato sam rekao - Moraćeš da postaneš kao tvoj svekar - vojno lice.
Govorio sam na ovaj način, da bih iskoristio jezik autoriteta - što je u izvesnom smislu ono na šta je ona navikla da odgovara, ali ja sam ga koristio u bezazlene svrhe, a ne da bih je povredio.
Odabrao sam statuu patrijarhalnog čoveka, i postavio sam je ispred nje. Diktirao sam joj (primetite autoritet ponovo) da dođe i stane pored statue, i da 'postane on'.
Sav ovaj autoritet je postavljao nju da zakorači u taj energetski domen. Tražio  sam joj da zamisli da je vojno lice. Oficir koji komanduje hiljadama, koji ih šalje u bitku. Kome se pokoravaju u potpunosti, koji izdaje naređenja, koji je voljan da žrtvuje živote drugih.
Naravno, bilo joj je teško da uđe u ovu ulogu, ali sam nastavio da je držim fokusiranom, pokazivao sam joj kako da stoji, davao joj mentalne predstave. U jednom momentu rekla je - Ali moj svekar je veoma nesrećan. Rekao sam - Ovo nije u vezi sa srećom nego sa moći. Radi se o tvom ulaženju u ulogu moći. Ne moraš da ostaneš tu, samo koliko je potrebno, a zatim možes da se vratiš i budeš fina i brižna.
Objasnio sam kako u toj ulozi ne bi brinula o povređivanju drugih svojim odlukama.
Ovo zvuči kao pripremanje nekoga za destruktivno ponašanje. Ali, zapravo, za nekoga poput nje, ko je identifikovan sa svojom bespomoćnošću i 'brigom', potreban je način da iskorači iz tolike 'brige' za druge i dođe na mesto na kom joj nije stalo, da bi mogla da se ponaša sa moći da brane sebe.
Jedna od stvari kojih se njen suprug plašio bio je njen odlazak, i to je jedina moć koju ona nije bila voljna da uvežba. Kada bi to uradila povredila bi ga. Zato je ovo primer 'strateške' veštine, veština koje su neophodne u životu i u odnosu, u istoj meri kao i veštine intimnosti.
BIla je u stanju da ostane na ovoj poziciji kratko, zatim se rasplakala.
Rekao sam joj da sedne.
Objasnio sam joj da stvari koja ona želi - bolju komunikaciju, bezbednost, su sekundarni efekti. Prva stvar bi bila nalaženje svoje moći. Bez toga nema poente. Ona je imala identitet fine osobe. Da bi se pomerila iz svoje situacije morala bi da nauči da preuzima druge identitete - u ovom slučaju, vojnog zapovednika.
Možda postoje ljudi koji se protive mom korišćenju tako nasilnih predstava. Ironija je u tome da, dok ona ne bude mogla da poseduje taj surov i nasilan deo sebe, neće biti u stanju da se zaista zauzme za sebe i napusti ga. Dok ne bude mogla to da uradi, 'prilagodiće se' i podnosiće bilo šta - verovatno jako dugo. Ženi može biti potrebno mnogo godina da ode od veze u kojoj ima porodičnog nasilja.
Objasnio sam joj da mora da uvežbava ovaj identite svakodnevno. Da skine svoj nakit, da nosi mušku odeću dok vežba. Da zaista nađe svoj autoritet i svoju moć.
I tada, kada bude spremna u potpunosti, da isplanira - strateški - sastanak sa svojim suprugom, gde bi u potpunosti ušla u svoju moć i 'postavila zakon'. Ovo je način komuniciranja na koji je on bio naviknut u svojoj porodici, i potencijalno bi zadobio njegovo poštovanje.
Tek kada bi zaista bila voljna da ga napusti (tj. povredi), zakorači u svoju moć, i dostavi mu poruku, nešto bi moglo da se promeni.
Ona se složila.
Stoga, u ovom slučaju, na prvo mesto dolazi moć, a sve ostalo dolazi na drugo mesto. Terapija mora da bude dovoljno fleksibilna i da pristupi na način koji je neophodan u određenoj situaiciji. Bilo bi neprimereno raditi na njenim osećanjima, kada je kontekst nasilje. Neophodno je otići u taj konteklst i izmestiti je iz njene fiksirane pozicije, da bismo joj omogućili da dobije poštovanje - i poslušnost - svog supruga.