|
 Ana je mlada žena, koja govori sa dosta strasti. Njeni roditelji su se razveli kad joj je bilo 10 godina. Opisala je svoju majku kao društvenu i dramatičnu, dok je otac izgledao mirnije. Ali u sebi, pričala je o svom ocu kao da je 'uvrnut' jer je njegova komunikacija izgledala podržavajuće; ustvari to je često bilo o njegovim potrebama ili njegovom interesu, ali izraženo indirektno.
Opisala je više situacija gde je izgubila poštovanje za svog oca zbog njegovog načina komunikacije, i njenog neprestanog razočarenja. Osećala se nekako superiornije u odnosu na njega, da je morala da razotkrije njegovu indirektnost i manipulativnost, i on nije mogao da porekne te sakrivene planove.
Ovo me je upozorilo na njihovu dinamiku. Ukazao sam joj na to da sam muškarac, verovatno sličnih godina kao njen otac, i zato sam bio zainteresovan za to kako me je doživljavala. Njeno iskustvo je bilo pozitivno; istakao sam neke moje načine indirektne komunikacije. Posle toga, rekla je da više nisam na tronu, već na sličnom nivou kao i otac.
To je bio dobar početak. Bilo je važno da dođem direktno u samu međuljudsku dinamiku. Zato sam joj rekao o nekim mojim reakcijama na način na koji vidim da komunicira, iz perspektive koja ne kritikuje nju, već kritikuje moju reakciju upućenu njoj. Pitala je dosta pitanja i cenio sam njenu energiju i ispitivanje, i u isto vreme, našao da sam malo frustriran načinom kako je bila 'svuda po sobi'.
Dajući joj moju perspektivu o sebi, dao sam joj prizor moje sopstvene indirekcije – normalno neizražene i verovatno njoj nevidljive. To je zahtevalo želju sa moje strane da istaknem sopstveni ego. Rekao sam joj 'sad ti dajem municiju'. Onda sam je upitao kakva su joj osećanja vezana za mene. Tu je bila kombinacija olakšanja zbog moje iskrenosti, kao i nekakvo osećanje superiornosti.
Ovo je bilo važno, jer je produbilo međusobni kontakt. Ova vrsta autentičnosti dozvolila nam je da priđemo samoj suštini dinamici veze, ovde i sada.
Kako smo pričali, primetio sam da se udaljava od teme, i u njenom stilu sa mnogo energije, ide ka drugim temama. Rekao sam joj da sam se izgubio na drugom kraju, i onda je odgovorila da joj je to mnogo ljudi reklo.
Postigli smo mnogo u ovoj seansi – nismo rešili ništa, ali smo našli dublje aspekte doživljaja u vezama. Mogao sam videti da ako je pratim da možemo lako da odemo na druge teme...Doživeo sam to kao pokret bez pokrića, jer nije zadržalo jasnu figuru.
Priveo sam seansu kraju. Bitno je da se ne dozvoli da se previše problema javi u seansi, ustvari, bolje je izabrati jedan i ići kroz Geštalt, i onda završiti, dozvoliti osobi da to shvati. Ljudi često žele 'više' pre nego shvate ono što je pokriveno, i meni kao terapeutu je važno da držim sadržaj, da povučem granicu, i da ih ostavim sa dostignutim, pre nego da pređem na sledeću temu od interesa.
Generisali smo materijal za dosta sesija, i to je izgradilo osnovu od koje treba krenuti. Dosta terapija uključuje kreiranje osnove, i na mnogo načina ta osnova pruža ultimativnu vrednost, iza teme i intervencije.
U slučaju njene poteškoće da ostane pri jasnoj figuri, pokrenuo sam dijalog, pre nego što sam nastavio da joj olakšavam. To bi samo vodilo ka 'gužvi' – ja bih pokušavao da je fokusiram, ona bi koristila svoj stil onoga što zovemo 'defleksija' u Geštaltu. Taj način kreiranja kontakta razvodnjava intezitet kontakta. U cilju rada figurama od interesa u Geštaltu, svesnost mora biti prisutna i u fokusu. Ljudi imaju razne načine da prekinu tok svesnosti (onoga što nazivamo krug svesnosti), i zbog toga ne dožive zatvorenje. To vodi do nezavršenih poslova, i nedostatka zadovoljavajućeg kontakta.
Ali sama ponuda ili podrška kvalitetnog kontakta nije dovoljna. Ljudi vrše proizvoljne prekide, i generalno to rade nesvesno. U ovom slučaju, uneo sam nešto svesnosti u proces prekida – nekad je to dovoljno, a nekad, rad mora da bude spor i obazriv, inače osoba može da se 'opire', što znači da se oseća nesigurno.
Tu je potreban dugotrajan aspekt, da se izgradi osnova sigurnosti.
 Bridžit je iznela problem koji je imala sa mužem sa kojim je 18 godina. Htela je da njeni roditelji žive sa njima, on nije.
Pozvao sam je da uradi klasičan Geštalt dijalog, koristeći 2 jastuka, jedan za nju, i jedan za njenog muža.
U procesu 'konverzacije' napravila je dve izjave. Prva je da se oseća krivom zbog njihove srećne porodične situacije ali da joj nisu tu roditelji. Druga je bila da trebaju da razmotre potrebe njenih roditelja.
Izabrao sam krivicu – to generalno prikriva 'treba'. Sigurno, treba je bilo, 'ne bi trebalo da sam srećnija od svojih roditelja'.
Uputio sam je da stavi 'treba' na jastuk i onda je usledila konverzacija. Treba joj je održao lekciju o tome kako treba da bude dobra prema svojim roditeljima. Njen odgovor je bio ljutit – nemoj da me učiš kako da živim.
Rekao sam je da ide napred nazad u razgovoru. U jednom trenutku, kao da je kolabirala – rekla je 'ok' jednom treba. Ali to nije bila kapitulacija, nazovimo to tako, i ohrabrio sam je da nastavi.
Tada joj je sinulo – kada je imala 5 godina, majka ju je hranila i rekla joj, jednog dana ćeš ti mene paziti, kad budeš starija.
Zamolio sam je da priča toj izjavi njene majke, ali sa njene sadašnje pozicije, kao 43 godine stara žena. Rekla je – Ja sam tvoja ćerka, ne tvoja majka. Nije kao da treba da te pazim, to nije baš ispravno.
Bila je vrlo jasna. Nešto se složilo u njoj, nešto što nazivamo 'integracijom' – gde uvid + otelotvorenje doživljaja i pokret energije se spajaju u jedno.
Ovo je objasnilo 'treba' na način koji vodi do onoga što zovemo 'varenjem', to jest, uzimanjem onog 'hranljivog' i odbacujući ostalo.
Treba su nesvarljiva uverenja koja nosimo sa nama iz društva ili od roditelja. Možda su istinita i imaju vrednost, ali trebaju da se obrade kako bi našli šta odgovara svakome. U suprotnom, oni nastavljaju da vladaju – svesno ili nesvesno, kao tiranin. Više ne čujemo te poruke iz spoljašnjeg okruženja – primili smo ih u sebe – ubacili u sebe.
U Geštaltu mi preispitujemo to i dovodimo do ažurnosti.
 Rekao sam Anabeli da cenim način na koji je sebe povratila u život, i kako se vratila vezama. Ovo je mesto gde smo obostrani, mesto gde delimo vredosti jedno sa drugim. Takođe sam pričao o sebi, uključujući i to gde nalazim raskorak između mojih vrednosti i biti na usluzi, kao i o mojim ličnim potrebama i ograničenjima.
Anabela je pričala kako joj je bilo lakše da pusti druge u svoju ulogu, nego da je preuzme i da uđe u svoju ulogu. Podelila je sa mnom da joj hrana pruža malo zadovoljstva, i da tera sebe da jede.
Iako ovo predstavlja veliki skup problema, vezano sa poljem (hrana je veoma povezana sa porodicom i vezama za vreme odrastanja), hteo sam da zadržim fokus na terapeutskoj vezi.
Predložio sam eksperiment gde ja pružim neko zadovoljstvo, a ona vežba da to primi.
Držali smo ruke. Polako sam gladio njene ruke sa mojim prstima. Počela je da uzvraća, ali sam je prekinuo – to je bila njena želja da daje, a ne da prima. Rekao sam joj da vidi da li može da primi negu i zadovljstvo.
Kada sam ovo uradio, prijavila je da nije sposbna da rpimi mnogo - njene ruke su bile krute. Takođe je grizla usnu, i bila svesna da radi nebrojeno stvari da blokira prijem od mene.
Dakle, držao sam joj ruke, i sporo podizao njene ruke naviše i pomerao ih okolo. Pitao sam je da prestane sa kontrolisanjem, da se opusti i dopusti mi da to radim. Bilo joj je vrlo teško, držeći se kruto, pokušavajući da prati moje pokrete, a ne da me pusti da je vodim.
Radili smo to neko vreme. Bila je u stanju da se opusti malo, da primi malo nege. Ipak, toi je bilo vrlo teško.
Dao sam joj domaći, da nađe nekog da vežba to.
U terminima tekućeg rada, postoji nebrojeno načina da ovo pokrenem unapred – istraživajući otpor pri prepuštanju kontrole, kao i njen nedostatak volje da primi negu. Pronašli bi koji su porodični problemi vezani za to, kao i mesto gde drže hranu u kući.
Kad god pogodimo u 'otpor' u Geštaltu ne guramo kroz – već ga poštujemo. Gledamo kontekst – originalnu situaciju koja je izazvala 'kreativno prilagodjavanje'. Pokušavamo da cenimo to kreativno prilagođavanje, da ga razumemo i tretiramo pozitivno. Na taj način možemo da shvatimo koliko je važno za nju da bude glavna, šta je bilo na kocki pri predaji pozicije kontrolisanja, i koliko znači poverenje. To je vrlo verovatno da poverenje, puštanje, nije dobra ideja u njenom originalnom/porodičnom kontekstu. Bilo kakvo novo iskustvo sa mnom je moralo da se desi vrlo sporo, ceneći koliko je riskantno. Bolje je da se radi polagano, na način koji je prihvatljiv – to eksperimetni moraju uvek da poštuju.
Takođe bi mogli da eksperimentišemo sa hranom u seansi – na primer kriškama jabuka. I da uradimo eksperiment svesnosti sa jelom, primećujući detalje doživljaja. Umesto 'pričanja o' ponašanju, uvek pokušavamo da istražimo ponašanje u samim sesijama, sa svesnošću i podrškom.
 Marta je opisala svoje poteškoće da dođe u dodir sa svojim osećanjima. Bila je savetnik, ali je većinom bilo u njenom umu.
Prvo sam se usredsredio na to 'gde i kako' između nas. Kako joj je izgledalo kad je prvi put sela sa mnom, šta je osetila pri našem kontaktu. Sa svakim pitanjem koje sam postavio Marti, podelio sam sa njom moja osećanja.
Sledeće sam je pitao da pogleda po sobi, u svaku osobu, i da primeti kako reaguje, i kako se to razlikuje.
Konačno, pozvao sam je da me pogleda, i dozvolio joj da priđe mom unutrašnjem svetu – prešao sam u 'klijent mod' za neki minut, napuštajući moje 'davanje/glavni/profesionalac' mod. Nije joj trebalo mnogo da primeti – rekla je 'o, ti si tužan'. Istakao sam da je važno šta je osećala – njena tuga u odgovoru. Onda je mogla da proveri sa mnom i da me pita o mom doživljaju. Bila je upravu u ovom slučaju, ali je važno da se ne pretpostavlja. Ljudi imaju pogrešan utisak da mogu 'da osete tuđa osećanja'. U Geštaltu se ne slažemo sa tim – uvek osećaš svoja osećanja – ali je granica bitna. Možeš samo nagađati o tuđim osećanjima, i upitati za potvrdu. Pretpostavljanje da neko 'zna' je nepoštovanje i nekorisno.
U klasičnijim terminima koristimo reč 'projekcija' da opišemo šta se dešava. Jednostavno ne možeš da osećaš tuđa osećanja – ona pripadaju njihovom telu, i ti nisi u tom telu. Tvoja osećanja mogu da se rezonuju, ali pripadaju tebi. Projekcija u ovom smislu opisuje tvoju sposobnost da ZAMISLIŠ tuđa osećanja, koristeći tvoja kao vodič. To pomaže u orijentisanju u svetu, da se odnosimo prema drugima, i da pronađemo sebe (potencijalno) u paraleli sa drugima. Ali to je samo onda kada proveriš takve stvari i potvrdiš da li su tvoje projekcije tačne ili ne.
Zato je preciznost izražavanja bitna u Geštaltu, jer nam dopušta da imamo razgovore, da pitamo, da imamo dijalog, da testiramo percepciju. To nas oprema sa jezikom komunikacije o emocijama koje su jasne i tačne, a ne rasplinute i pune nagađanja.
 Samanta je bila uspešna poslovna žena. Ali kao da nikako nije mogla da pronađe partnera. Opisala je jednu poteškoću – ili je naporno radila na svom poslu, ili je radila na tome da pronađe partnera.
Izgledala je potreseno zbog toga, i rekla da je vrlo nesrećna. Njeni pokušaji da nađe partnera nisu urodili plodom.
Što smo više pričali o tome, više sam mogao da vidim njenu jaku unesrećenost. Izgledala je vrlo mizerno. Pitao sam je više o tome. Opisala je da se generalno oseća nemirno, ali nije pripisala to nepronalaženju partnera.
Osoba može da ima jasnu figuru od interesa – njen 'problem'. Ali to nije uvek ono sa čime radimo u Geštaltu. Uvek nas više interesuje proces, KAKO, više nego ZAŠTO. U ovom slučaju, to je bio njen ton, njeno raspoloženje, što me je zainteresovalo. Vrlo je važno da saslušamo problem, ali da nas to ne omete! Emotivno stanje je prvo na šta obraćamo pažnju, sadržaj sledi posle.
Pozvao sam je da uradi eksperiment. Pitao sam je da pogleda po sobi i da mi kaže koja joj je omiljena boja – zelena. To je bila slika sa zelenim drvetom.
Rekao sam joj da gleda u sliku, i da stavi ruku na stomak, i da diše uz zadovoljstvo gledanja u tu boju. Počela je da plače, zatvarajući oči. Ali strogim glasom sam joj rekao da ostane pribrana, da gleda, diše i da dopusti da je obuzme uživanje.
U Geštaltu prisustvujemo doživljaju 'sadašnjeg momenta' – to je deo osnove sa kojom radimo, kao i pravac prema otkrivanju živosti koja je na neki način ciljni aspekt Geštalta.
Sledeće što sam joj rekao je da izabere neki objekat u sobi. Izabrala je zelenu sveću.
Pitao sam je da učini isto. Počela je da se povlači u sebe, i opet, pitao sam je da ostane pribrana. Uradila je to, i onda je rekla frazu 'hodajući mrtvak'. Pitao sam je šta je time mislila.
Objasnila mi je da oseća krivicu, da je imala aboruts i da nikad to nije prebolela.
Dakle, to je predstavljalo nezavršen posao, sa kojim je morala da se suoči pre nego što može da bude potpuno prisutna u svom životu.
Kreirao sam ritual za nju – da upali sveću i dao sam joj dugačku rečenicu da kaže svom nerođenom detetu, potvrđujući da postoji, i onda ga puštati; onda treba da dune u sveću.
Kako je uradila to, postala je smirenija.
Predložio sam joj ovaj ritual svaki dan dok sveća ne izgori cela.
Opet, pitao sam je da gleda u zelenu sveću, sa rukama na stomaku, i da udiše zadovoljstvo. Bila je u stanju da to uradi.
Ovo je bilo važno da bi joj pomoglo da ostane u sadašnjici, jer ljudi koji imaju tendencije ka depresiji, lako utonu u nju, i dave se u prisnosti sa njihovom mizerijom.
Jedan protivotrov je zadovoljstvo, i sposobnost da se to na neki način unese u sebe. To može da ojača, tako da osoba može da 'nastavi sa svojim životom', šta god se dešava u tom životu.
 Navin je spomenuo da drži kreativne časove sa svojom ženom iz hobija. Bio sam zainteresovan kakva je ona osoba – jaka i moćna, rekao je. Pričao sam mu kako doživljavam svoju ženu, takođe jaku i moćnu.
Pričali smo kako nam je – postavljajući temelj za povezivanje. Pričao je o svom sinu, tinejdžeru, i vezi sa njim, koja je bila čvrsta. Istražio sam te teme iz perspektive obostranosti – deleći moj doživljaj takođe. Sa svakim pitanjem koje sam mu postavio, davao sam mu moj odgovor.
Navin je govorio o tome kako je težio da bude nekako pasivan u vezi, da se slaže sa ženom i šta ona želi, najvećim delom. Na primer, da idu u restoran koji ona želi. Ipak, jednom je njegov izbor bio drugačiji, jer mu je dosadilo isto mesto. Iznenadilo ga je da se ona složila sa njim.
To mi je ukazalo da je veza do nekog nivoa određena njegovim lakim prilagođavanjem. Podelio sam mu moje mišljenje, zasnovano na mom ličnom iskustvu.
Predložio sam eksperiment. Imao je tri želje, a za treću želju je morao da pita za još tri. Pitao sam ga da zamisli dan, od početka, i da navede stvari koje bi trazio, direktno, od svoje žene.
Prošli smo kroz dan korak po korak...bilo mu je teško da identifikuje neke stvari koje je želeo...dao sam mu razne predloge da bi mu pomogao u razmišljanju. Polako je identifikovao razne trenutke u kojima bi tražio nešto, pravo do kraja dana.
Ovo je bio jednostavan, ali vrlo važan eksperiment. U Geštaltu uvek nas interesuje da povećamo autentičnost, i da to iskoristimo kao podršku kvalitetnom kontaktu u vezi.
U ovom teškom eksperimentu, Navin je imao priliku da bude samopouzdaniji, da podigne glas za ono što jeste i ono što hoće. Ljudi mogu da budu opušteni u vezi, ali mi smo zainteresovani za dublje stvari u istoj. To se ističe kroz proces 'pokazivanja', onim što osećamo, što želimo i onim ko smo. To nam dopušta da budemo poznatiji i viđeniji, i pojačava intimnost.
U terminima polova, čini se da žene žele 'da budu glavne', ili žele da se njihove želje vide, čuju i da se odgovori na njih, ali postoji i ravnoteža – jer takođe žele da muškarac preuzme vođstvo na pravi način. U ovom eksperimentu smo kreirali sigurnu okolinu za Navina da proba ovaj način objavljivanja svojih interesa.
Ovakvi eksperimenti uvek uključuju i nekakav rizik, čak iako su to samo umni eksperimenti. Oni predstavljaju novi način postojanja, otkrivanja i izražavanja sopstvenih aspekata koji su većinom u pozadini. Obično je sa procesom povezana i emocija – ili potisnuta ozlojeđenost ili uzbuđenje, i ponekad oba. Važno je da u bilo kom eksperimentu ne pratimo samo sadržaj, već da stalno proveravamo ton emocija.
 Primetio sam da je Manuel stavio svoje ruke na grudi. Rekao je da se seća nervozno. Pustio sam to - ljudi su često nervozni delom sesije. Primetio sam njegove pantalone, varijaciju sivih boja na njima i opazio ovo - da li je on bio 'crno-bela' osoba ili 'nijanse sivih'?
Ipak, nešto drugo se dešavalo sa Manuelom. Izgledao je tužan i ni malo zainteresovan za moja pitanja. Dok smo istraživali njegovu tugu, postajala je sve jača i dublja. Delovao je prilično tiho i povučeno.
Veoma je važno da kada činimo istraživanje ili se upuštamo u Gešttalt eksperiment da obratimo veliku pažnju na energiju osobe i ako nisu prisutni, da promenim pravac u kome se ta energija nalazi.
Manuel je pričao o tome da je bio nevaljalo i bučno dete sve do srednje škole, a da je nakon toga bio najbolji student. Bio je u centru pažnje i to mu je bilo teško, uz visoka očekivanja i ljubomoru druge dece. Dakle, ovo je i dalje bilo nešto teško za njega, da bude viđennaovaj način.
Primetio sam da nije delovao nevaljalo i nemirn sada - veoma je ozbiljan. Važno je da se priča koju osoba deli poveže sa sada i ovde fenomenom - mi kažemo, povezati Polje i Svest.
Pitao sam šta se desilo pre srednje škole što je rezultiralo ovom promenom, ali on nije znao. Međutim izgledao je veoma nelagodno. Zato sam ga pitao koliko se starim oseća u tom trenutku. Rekao je 4 godine. Pitao sam ga šta se dogodilo u to vreme. Rekao je da je tada bio poslat u internat obdanište, ali da nema neke određene uspomene.
Sedeli smo tako neko vreme. Izgledao je veoma zamišljen, ozbiljan i veoma uznemiren. Pitao sam ga za njegovo iskustvo. Rekao je da se povukao u sebe kada je osetio ovu vrstu duboke tuge - ilo mu je teško da to deli.
Ovo je indiciralo izloženost, tako da sam mu rekao da sam prisutan, čvrst, dosstupan, da ga podržavam i da sam zainteresovan za njegova osećanja. Osetio sam se otvorenim prema njemu.
Još neko vreme smo tako sedeli. Delovalo je da se ništa nije promenilo. Izgledalo je u nekom emocionalnom šoku. Pomenuo sam mu ovo. Nije mogao da pronađe incident. Bilo mi je jasno da se to 'nešto' dogodilo, u tim godinama, što je imalo veoma loš efekat na njega.
Važno je 'ne gurati reku'. Kada stvari ne idu, jednostavno sedimo sa onim 'što jeste', znajući da je dovoljno to što se javlja, i da ako još nešto treba da se ispolji, ispoljiće se.
Momenti kada je živnuo su bili oni kada je govorio o svojoj ćerci i tome kako je nikad neće terati na nešto što ona ne želi.
Onda je bilo jasno - bio je primoran da uradi nešto: rekao sam mu ovo.
Dok sam sedeo sa njim, jasno sam mogao da vidim njegovu ozbiljnost. Rekla sam, 'uzeću tvoja osećanja veoma ozbiljno sada'. Ovo je imalo veliki uticaj na njega. Jasno, njegova uznemirenost je prošlai on je naučio da to kontroliše iznutra. Radio je ovo ceo svoj život, a sada se suočio sa nekim ko ga je video na takvom mestu, ko je video njegovu uznemirenost i uzeo je za ozbiljno.
Ovo je bilo dovoljno. Ovaj problem nije 'rešen', nismo locirali incident ili incidente. U Geštaltu se bavimo nakon kvaliteta kontakta sa potpunom svešću: to je samo po sebi transformaciono.
|
|
|
