|
 Džil je pitala - koja je svrha postojanja? Ovo je veliko duhovno pitanje i sigurno je važno mnogim ljudima u nekom trenutku.
Ja imam svoje viđenje toga, ali ovo je bio slučaj kada nisam želeo da ga delim. Prvenstveno, to bi me postavilo kao autoritet, a ja ne smatram da posedujem neko obuhvatnije znanje o tom pitanju od bilo koga drugog.
Drugo, mene interesuje da počnem od temelja onoga što klijent misli. Oni imaju nekakvu kosmologiju, nekakav okvir uverenja, čak i unutar ateizma ili agnosticizma. Važno je otkriti ova uverenja, izvući ih iz klijenta. Ona su nekada nejasna, a u tom slučaju su aktivno ispitivanje i proces otvorenog slušanja podrška u pomaganju klijentima da otkriju u šta veruju. Drugi imaju već uvežbana ili veoma jaka uverenja o ovim pitanjima.
Kakav dijalog će biti koristan u velikoj meri 'zavisi' od klijenta i od toga gde se on sada nalazi. Možda će biti neophodno da im se pomogne da razjasne svoj sistem uverenja. Možda će biti potrebno učestvovati sa njima u dekonstruisanju nasleđenih ili starih sistema uverenja, da bi pronašli šta im trenutno odgovara. Ili će možda biti potrebno da im ponudim neka svoja uverenja, da ih oni 'isprobaju', i tako im pomognem da razjasne svoja uverenja - možda kontrastiranjem sa mojim.
Džil je okvirno dala neka svoja uverenja o svrsi života. Složio sam se većim delom sa njom, ali se nisam složio sa nekim aspektima. Izneo sam svoje različitosti, ne na raspravljački ili antagonističan način, već kao deo kreiranja dijaloga o temi. Podržao sam je da procenjuje šta ja govorim, da nađe šta joj odgovara, i da vidi gde bi bila otvorena ili zainteresovana za proširivanje svog trenutnog sistema uverenja, ili da konfrontira nekonzistentne ili rigidne delove.
Na ovaj način, mi možemo iskoristiti kontekst terapijskog razgovora da bismo radili na takvom kognitivnom sadržaju - n temi koja lako može da postane abstraktna i neosnovana. Stoga je takođe korisno nakon takve razmene naći implikacije ovoga u klijentovom životu, uključujući ga u sada i ovde. Ovo pomaže uzemljenju procesa.
 Džasmin se javila na temu religioznog ranjavanja. Ovo opisuje emocionalne traume koje se proživljavaju u religijskom kontekstu.
Govorila je o tome kako je entuzijastično prihvatila budizam kao mlada žena, kako se pridružila hramu na neko vreme i budila se rano ujutru da recituje sutre.
Radila je kao sekretarica za budističku asocijaciju, i posvedočila je mnogim scenama koje su je uznemirile i rastužile - glavni učitelji, koji su se prikazivali kao smireni i pobožni u javnosti, privatno su vikali i besneli, urlali na sastancima, i ponašali na način koji nije bio u skladu sa duhovnošću koju su pripovedali.
Zbog toga se udaljila od grupe. Nekoliko godina kasnije, kada je proživela neke važne stresne događaje u životu, vratila se budizmu i priključila se nekim drugim grupama. Pohađala je neke formalne studije, koje su podučavale časne sestre, i uvidela je da one ne tolerišu različitosti, da zabranjuju preispitivanja, i imaju omalovažavajuće komentare o drugim grupama.
Tokom niza godina, posvedočila je mnogim stvarima koje su nastavle da je uznemiravaju i šokiraju.
Počela je da se oseća veoma besno i reaktivno, iako je nastavila samostalno praktikovanje.
Nije se osećala slobodno da ispriča ovo nekome, pa je svoj bol zadržavala u sebi mnogo godina.
Sada, kada ima priliku da se ispolji, Džasmin je bila veoma ljuta i energizovana. Konačno je osetila da može javno da ispriča sve. Ohrabrio sam je, ukazujući da u terapiji zaista postoji sloboda da govori o svojim iskustvima i osećanjima.
Stoga je postala još energizovanija. Izneo sam jastuk i pozvao je da da na njega stavi prvu osobu sa kojom bi želela da razgovara.
Govorila je monahu koji je bio poglavar jedne od organizacija čiji je ona bila član. Bila je veoma ljuta na njega, navodila mu je listu stvari koje su je uznemiravale. Međutim, morao sam da je prekinem, da bih joj zatražio da doda 'i ja sam ljuta zbog toga' na kraju svake rečenice. Ono što se često događa u ovakvim situacijama je da osoba ima dugačak spisak, ali izbegava da uključi sebe, ili da verbalizuje svoja osećanja. Ovo tada postaje oštra kritika, koja generalno nije ni korisna, niti zaceljujuća. Nagomilava energiju, umesto da je oslobađa. I udaljava osobu od svojih jakih osećanja tako što ih ona projektuje na druge. Stoga je neophodno osigurati da svaku kritiku povežu sa osećanjem.
Ovo joj je bilo teško da uradi. Ljudi koji su povezani sa religijom ili duhovnošću jako dugo često uvežbavaju da se udalje od svojih osećanja.
Rekla je monahu 'Htela bih da ti skinem odoru i načinim te običnim čovekom'.
Pozvao sam je da zamisli da to radi.
Takođe sam je pozvao da koristi psovke koje bi joj pale na pamet - ovo je još jedan način na koji osoba može potpunije da iskaže svoju frustraciju, pogotovo neko ko inače ne psuje.
Zatim smo prošli kroz niz ljudi sa kojima je imala nezavršene poslove, uglavnom religijske autoritete, ali takođe i grupu religioznih ljudi.
Konačno, ona je osetila veliko olakšanje, teret, koji je nosila jako dugo, je pao s njenih leđa.
Tada je bila u stanju da dođe do izjave - 'Ja više nisam budista'. Predložio sam joj da izgovori 'Ja pratim svoju istinu' (to je fraza koju je ranije iskoristila). Ovo je bila integrativna izjava - da ona poseduje svoju duhovnost, da više ne zavisi od drugih, i da je u stanju da definiše šta to znači za nju.
Psihoterapija generalno, a Geštalt pogotovo, može biti veoma efektivno upotrebljena za nošenje sa ovom vrstom religijskih rana. Bez takve terapijske podrške, postoji sklonost da se one samo zakopaju sa negativnim emocionalnim i duhovnim posledicama.
 Kejti je pričala o odnosu sa svojim mužem.
Bilo je veoma bolno jako dugo. Nisu upražnjavali seks 10 godina. Osećala se kao da su sestra i brat - 'porodica' bez osećaja intimnosti.
On je bio tvrdoglav, sebičan, bezosećajan i dominantan. Deca su se takođe udaljila od njega iz tih razloga.
Ona je provela nekoliko poslednjih godina radeći na sebi, tražeći svoju sreću.
Otputovali su na porodični odmor. Deca, sada starija, su bila odsutna tokom noći, i ostali su samo njih dvoje.
Prišao joj je i zagrlio je. Ona je bila šokirana i uplašena i veoma napeta. Nije osećala toplotu prema njemu na fizičkom nivou i bilo joj je veoma neprijatno zbog svoje reakcije, kao i zbog njegovog ponašanja.
Kada su se vratili kući, on je počeo da se menja. Prestao je da bude neprijatan. Počeo je da čini lepe stvari za nju.
Ona je bila veoma obazriva i veoma uplašena. Šta ako je ovo bila samo privremena promena? Šta ako bi on pokušao ponovo da joj se približi?
Ukazao sam da, ukoliko bi se ona ponašala tako zbog straha, ovo bi zaista i mogla biti samo privremena promena, i njeno ponašanje bi vratilo sistem u prethodno stanje. Ovo je konfrontiranje nje sa njenim izborima i odgovornošću u održavanju trenutnog sistema, i preispitivanje njene investiranosti u to, bez obzira koliko bi mogla da se žali.
Ovo je bila velika tema, za prolongiran rad.
Ali, u ovom trenutku, predložio sam joj da prepozna gde i kako bi joj bilo prijatno da 'nagradi' svog muža za njegove promene.
Ovo je u vezi sa principom davanja i uzimanja u odnosu. Među supružnicima, veoma je važno da postoji neka vrsta sistemske ravnoteže. U ovom slučaju, ona je očigledno mnogo više davala, a on je više uzimao. Koliko god da se žalila na situaciju, ona je takođe imala udeo u kreiranju i održavanju neravnoteže. Time što je ona počela da radi nešto drugačije u skorije vreme, uticala je na sistemsku ravnotežu.
Jedna posledica toga je što je počela da daje sebi a ne samo da uzima.
U svakom slučaju, njegovo ponašanje se može nastaviti ukoliko pokrene 'dobar' ciklus, za razliku od 'lošeg' ciklusa u koji su bili uhvaćeni.
Njena uloga u tome bi bila da da nešto za uzvrat, bez obzira koliko malo.
Ovo ju je konfrontiralo sa svojom ogorčenošću i ljutnjom, kroz koju bi morala da prođe, da bi mogla da dozvoli nečemu novom da se razvije.
Ona se plašila da će on njenu prijateljsku nastrojenost pogrešno protumačiti. Ukazao sam joj da se prevremeno zanosi. Fokus je trebalo da bude u sadašnjosti - za šta je imala kapacitet da daje, i koje su njene granice u prihvatanju od njega, ili koliko je voljna da bude blizu. Trebalo joj je da njemu jasno stavi do znanja da ona može da ide korak po korak ka njemu, i da joj je potrebno da i on ide istim tempom.
Kada je veza zamrznuta jako dugo, čini se kao da se nikada ne može promeniti. Ali, teorija polja nam govori da je promena suština života, stvari se stalno menjaju. Kada se uključimo u taj tok, tada počinjemo da prepoznajemo i osećamo koliko brzo stvari mogu da se promene. Tada je pitanje koliko podrške ljudi imaju da bi prihvatili promenu.
U Geštaltu smo više orijentisani ka malim promenama, a zatim ka velikim i dramatičnim. PItanje je uvek koji korak podržava unutrašnjost i spoljašnjost, gde domen mogućnosti izbora može da se iskaže, i kako osoba može da nađe svoj kompas, za razliku od toga da se ponašanja u skladu sa tuđim očekivanjima.
 Viktor je želeo da bolje razume šta je duhovnost, ali je bio nejasan. Geštalt se može primenjivati na bilo kojoj figuri koja nas zanima i ne zahteva od terapeuta da bude duhovni ekspert da bi mogao da pomogne nekome da razjasni svoju svesnost ili da napravi smislenim svoje iskustvo.
Stoga sam pitao o njegovom konceptualnom okviru - njegovim uverenjima o duhovnosti - s obzirom da je njegova želja 'razumevanje', što podrazumeva neki mentalni sadržaj. Ovo je prvi način da se pomogne nekome da artikuliše svoju duhovnost - kroz njihovo razmišljanje. Rekao je da je budista.
Zatim sam ga pitao o njegovom iskustvu. Ovo je dobro mesto za počinjanje sa duhovnošću, jer ono lako može da postane nesmotren i ezoteričan subjekat, a iskustvo, čak i transcedentna iskustva, je utemeljeno u samstvu.
Pričao je o vremenu kada je praktikovao duhovnu praksu po 1 sat svakog dana. Ovo je druga odrednica duhovnosti - prakse.
Pitao sam ga kakva duhovna iskustva je imao kao rezultat.
Viktor je rekao da zapravo ne zna. Primetio je da je postao osetljiviji prema drugima, i njihovim osećanjima i stanjima. Takođe je primetio da je sa klijentima na poslu mogao da se potpunije uskladi - opet, povećanje osetljivosti.
Takođe se osećao usaglašenijim sa prirodnim okruženjem, na ovom mestu povećane osetljivosti.
Ali još uvek nije u potpunosti znao šta sve ovo znači, ili šta je zapravo duhovnost.
Ukazao sam da su sva ova iskustva u odnosu sa drugima, sa nečim izvan njega.
Pitao sam o uticaju koji praksa ima na njegovo unutrašnje iskustvo.
Rekao je osećanje mira.
Ukazao sam da je ovo dobar način da se odgovori na pitanje 'Šta je duhovnost?'. Ovo je odmah razumeo, ne samo kognitivno, nego u svom biću. Imao je duhovno iskustvo, ali kada je pozvan da to artikuliše, to mu je pomoglo da se poveže sa tim kognitivno: da ga načini smislenim - kao što je bila njegova inicijalna želja. Međutim, ovo 'činjenje smislenim' je sada utemeljeno i direktno povezano sa njegovim iskustvom, pre nego sa teorijskim okvirom koji je možda naučio od nekoga.
Ja sam ga tada pozvao da se seti tog osećanja koje je imao nakon seanse duhovne prakse.
On se prisetio i tada sam ga pitao da ispriča to iskustvo u sadašnjosti. Ovo je standardni Geštalt poziv. Rekao je da oseća mali deo tog mira.
Tada sam ovo identifikovao njemu kao duhovnu praksu koju bi mogao da primenjuje trenutak po trenutak, uzgajajući taj osećaj mira. Ovo je sve smestilo na svoje mesto za njega.
On je sada imao način da se poveže sa svojim iskustvom, svojim konceptima, i svojim praksama, na sadašnji, centralizovan, živ način.
Ovo je vrsta integracije za kojom generalno tragamo u Geštaltu, i posebno je delotvorna kada se radi oko teme duhovnosti.
 Brenda je pokrenula temu autentičnosti. Ali, nazvela je temu duhovnom praksom koju bi želela da ostvari, a ne samo psihološkim metodom.
Nisam u potpunosti razumeo kako je ona napravila razliku između to dvoje, ali bilo mi je drago da radim sa njom da bih saznao.
Govorila je o situaciji na poslu sa klijentom, za kog je osećala da mora da mu udovoljava, a ne protivreči, iako je znala da njegovi planovi neće doneti korist. Ograničena pritiskom kompanije, predstavama o tome kako treba postupati sa klijentima, i svojim strahom od konfrontacije i odbacivanja, prepoznala je da se ponaša neautentično sa klijentom. Ispostavilo se da problem koji podleže ispod izostanka kreativnosti je strah.
Uzimajući u obzir da je tema duhovnost, želeo sam da pronađem njene primene na duhovnom nivou. Ona je objasnila da se smiriuje primenom neke vrste meditacije, a zatim se moli za navođenje.
Pozvao sam je u eksperiment. Neko drugi iz grupe je igrao klijenta, a Brenda je davala reči.
Kako sam slušao šta joj je 'klijent' rekao, primetio sam da je to zvučalo kao da je klijent prilično naredbodavan i napadan - govorivši joj da ona treba da radi šta oni žele.
Pitao sam je za njena osećanja po pitanju ovog agresivnog stava. Rekla je 'nije fer'. Ukazao sam da je to misao, a ne osećanje. U terapiji je bitno razlikovati misli i osećanja, a u ovom slučaju, njen odgovor mi nije rekao o njenim osećanjima. Uz malo pomoći, prepoznala je da se oseća isfrustrirano.
Stoga, figura se pomerila. Zapravo, ispod poteškoće da bude autentična nije se nalazio samo strah nego i njena agresija. Ovo je uvek korisno identifikovati, jer ljudi imaju sklonost da se ne identifikuju sa svojom agresijom, identifikujući se sa pozicijom žrtve umesto toga - u ovom slučaju, sa svojim strahom od odbacivanja.
Iz Geštalt perspektive, uvek je vredno locirati agresiju, jer ona predstavlja korisnu energiju za akciju, promenu.
U ovom slučaju, međutim, prihvatio sam njeno usmeravanje - ona nije želela da radi na agresiji psihološki, već duhovno. To je ukazalo da je ne usmeravam da 'oseti i ispolji' bes, što bi bila normalna terapijska formula. Nego, da otkrije šta znači raditi na duhovnosti.
Tražio sam joj da iskoristi svoju duhovnu praksu, u trenutku, da radi na svojoj frustraciji. Ona je ovo uradila, tiho. Kada je otvorila oči rekla je 'Nestala je'.
Poverovao sam u ovo, i nije mi bilo potrebno da se 'uverim' da ovo nije bio trik kojim se zavaravala. Imao sam sopstveni osećaj da je u pravu - izraz na njenom licu je bio veoma otvoren, a u savremenom Geštaltu generalno ne želimo da 'konfrontiramo' ljude, već radimo sa subjektivnošću njihovog iskustva. Nisam video ništa što bi indikovalo kontradikciju onome što je rekla, i bilo mi je drago da prihvatim to.
Ako se neko upusti u 'duhovni' proces zasnovan na nekoj vrsti 'trebalo bi', tada bi verovatno bilo moguće da to koriste da bi izbegli osećanja, ili pomirenje sa svojim osećanjima. Ali nije izgledalo da je to ovde bio slučaj.
Ovo prikazuje način korišćenja Geštalt procesa za rad na problemu koji je uokviren kao duhovni.
 Silvija je donela problem kompleksa. Želela je da bude odgovornija prema sebi, kao vid duhovne prakse, ali kada bi se susrela sa određenim ljudima, ona bi ih odgurnula i kreirala distancu. Nadalje, vršila bi pritisak na sebe, pa je preuzimanje odgovornosti osećala kao davljenje. Pitao sam je šta oseća u sadašnjosti i odgovorila mi je nemir.
U Geštaltu, mi uvek želimo detalje, jer generalni problemi ne uzrokuju fokusiranu svesnost. Zato sam joj zatražio specifičan primer.
Govorila je o bivšoj prijateljici, sa kojom je pokrenula posao. Pojavili su se problemi i njih dve su se posvađale i otišle svaka na svoju stranu. Pomenula je neke od nesuglasica koje su imale i njene frustracije u vezi sa prijateljicom.
Moja zainteresovanost, kao što je inače slučaj u Geštaltu, nije bila za sadržaj, već za dinamiku u odnosu.
Ona je objasnila da o tome nije razgovarala ni sa kim, jer je pravila sebi pritisak da, pošto je kouč, ne bi trebalo da ima ovakve teškoće, a i nije želela da pokreće ogovaranje.
Prvenstveno, ja sam odgovorio relacionom izjavom, prepoznajući njenu ranjivost prilikom deljenja ovog problema. Ovo je važno priznanje podrške koja postoji među nama.
Pitao sam je šta bi bilo drugačije kada bi ona preuzela više odgovornosti. Odgovorila je da bi bila tolerantnija.
Ovo je ono što nazivamo izranjanje 'nove figure'. U Geštalt procesu mi obraćamo pažnju na figure koje su važne, a one sa kojima počinjemo nekada nisu najvažnije.
Stoga sam je pitao o toleranciji. Silvija je rekla - 'Trebalo bi da budem toelrantna i da je ne guram od sebe.'
U Geštaltu, 'trebalo bi' je uvek znak za oprez - predstavlja nivo nepreuzimanja odgovornosti (pridavanje motivacije spoljašnjem izvoru), i ukazuje na neku vrstu univerzalne zapovesti koja je progutana. Postoji više načina na koji se bavimo ovim.
Prvenstveno, tu je identifikacija izvora 'trebalo bi'. Stoga sam rekao - 'tolerantnija po čijim standardima?' Ovo prizemljuje navodnu apsolutnost zapovesti u odnosu.
Silvija je imenovala četiri izvora - ideale duhovnog savršenstva, njena porodična uverenja, kulturalna uverenja, i svoj poriv da bude bolja od okolnosti u kojima je odgajana. Mogli bismo da radimo sa svakim pojedinačno, i to bi bilo dobro za budući rad na onome što mi zovemo introjektima - uverenjima koja smo progutali.
Ali ja sam hteo da se zadržim na istom putu.
Pitao sam je predstavi četiri izvora 'trebalo bi' kao objekte...koje bi stavila ispred sebe.
Pitao sam je šta oseća. Rekla je da oseća mračno osećanje.
Ukazao sam na to da gde postoji želja za tolerancijom, tu je verovatno portreba da se prvo prepozna netolerancija. Ovo je geštaltistički pristup polarnostima.
Stoga sam joj tražio da smesti toleranciju u jednu ruku, a netoleranciju u drugu, i zatim da kaže izvorima 'trebalo bi' da je ona zapravo i tolerantna i netolerantna. Ovo joj omogućava da imenuje i poseduje kompleksnost svog iskustva u susretu sa pritiskom introjekata da jednostavno bude samo jedno od to dvoje.
Zatim sam stavio predmet ispred nje koji predstavlja njenu bivšu prijateljicu i pozvao sam Silviju da joj kaže istu stvar.
Opet, da bi fokusirala figuru, tražio sam joj da bude konkretna u saopštavanju svojoj prijateljici šta ne želi da toleriše.
Dala je neke jasne izjave.
Podelio sam da imam pozitivnu procenu - njena nevoljnost da toleriše određena ponašanja je psihološki zdrava akcija.
Nekada je u terapiji primereno podeliti procenu, dokle god je u potpunosti posedovana, i veoma specifična intervencija. U ovom slučaju, ja sam želeo da ponudim svoju autoritativnu podršku njenom posedovanju svoje netolerancije, i da prepoznam da je ovo zapravo način na koji ona preuzima odgovornost.
Šta je onda preostalo? Ona je bila zainteresovana za primenjenu duhovnost, pa sam predložio da bismo mogli da pogledamo u to šta bi značilo biti duhovno tolerantan na ovom mestu, nakon povlačenja zdrave psihološke granice.
To što je bila u stanju da poseduje svoju netoleranciju oslobađa je da nalazi gde i koliko je voljna i sposobna da bude tolerantna - ne zato što bi trebalo, već zato što bi to bio istinski napor koji želi da učini.
Time što sam uneo sebe, načinio sam ovo relacionim procesom, a ne samo potpomognutim. Takođe sam 'odradio deo posla' gledajući u svoj odraz, a ne samo tražio od nje da sve sama uradi.
Ovo je deo Ja-Ti procesa u Geštaltu.
Time što sam joj se pridružio na ovom mestu, bio sam u stanju da joj ponudim interpersonalnu podršku i da prepoznam poteškoću lociranja istinskog duhovnog kapaciteta za toleranciju, na način koji je stvaran i koji je uključivao lični napor.
Silvija je stekla osećaj toga šta joj je potrebno da uradi, kako da to uradi, i imala je jasnoću i uzemljenje, što joj omogućava da praktikuje toleranciju kao duhovnu praksu, sada kada se pobrinula za psihološku.
Ovo je primer integracije psihoterapije i spiritualnosti.
 Luisa se bavila ličnim rastom preko 10 godina. Nije obavila ceo profesionalni trening, ali je pohađala dosta radionica, uradila je svoju studiju, i bila je posvećena svom rastu.
Njeni prijatelji su je videli kao veoma jaku ženu.
Kako sam je upoznavao, i ja sam se složio - mogao sam da vidim duboku snagu u njoj.
Naravno, ona je takođe znala ovo o sebi, ali je bila fokusirana i na to šta treba da nauči, na svoje slabosti, i na polja u kojima nije bila uspešna onoliko koliko bi želela.
Predložio sam joj - zašto ne bi učila druge kako da nađu snagu koju ti imaš.
Luisa je u početku mislila da nije dovoljno uspešna spolja - nije puno zarađivala od toga što radi.
Ukazao sam joj da je njen unutrašnji uspeh ono što je važno - šta god da joj se desi, ona nije dozvoljavala sebi da bude obeshrabrena, da odustane. Nosila je tu unutrašnju snagu, i to što nije to pretočila u zaradu nije imalo puno značaja, osim na veoma površnom nivou.
Ona je zatim rekla da ne ume da podučava druge onome što ona zna - to je njoj bilo prirodno.
Tada sam je sproveo kroz proces svesnosti, iskoračivši iz sebe i posmatravši šta je činila u različitim okolnostima da pristupi svojoj snazi. Govorila je o svom govoru sebi, svom stavu, a ja sam je takođe pitao šta je radila na somatskom nivou.
Ukazao sam da ovakav način samorefleksije baza na osnovu koje će moći da poduči druge onome što ona zna.
Geštalt principi ovde su prvenstveno povratna informacija - davanje klijentu nešto od mog iskustva. To bi moglo da bude 'pozitivno' ili 'negativno', ali to je u izvesnoj meri nevažno. Poenta je u tome kako ih ja doživljavam, u iskustvima, i njihovom uticaju na mene.
Ta vrsta povratne informacije je veoma vredna nekome - da zaista bude viđen. To je potvrđujuće, priznavajuće, i pruža čvrstu osnovu za terapijski razgovor. To takođe pomaže ljudima da identifikuju svoj jedinstveni stil u svetu - što je zapravo ono što oni imaju da ponude u vezi, i sledstveno tome, u svom poslu.
Drugo, pomogao sam joj da prođe kroz proces svesnosti da bi dekonstruisala svoje unutrašnje radnje. Ovo je veoma korisno u mnogim okolnostima - pitanje je 'kako' svi mi radimo to što radimo. Otvarajući ovo, više izbora postaje dostupno - u ovom slučaju, biti u stanju da podučava.
Treće, kao terapeuti, mi možemo i sami da dekonstruišemo svoj proces svesnosti, što nam dozvoljava da opišemo klijentima šta znamo i razumemo. Ovo je neophodno za našu sopstvenu samorefleksiju, i za dobijanje kvalitetne povratne informacije,
|
|
|
