Ispostavilo se iako je imala prijatelje, puno socijalnog kontakta I bila omiljena, osećala se nesrećno I usamljeno.
Sa njom sam prešao na direktan dijaloški režim. Rekao sam joj – Osećam se veoma prijatno u vašem prisustvu. Imam osećaj da ste osoba koja prašta I da ima puno prostora za mene da budem ono što jesam I da ćete me vi prihvatiti. Složila se – takva je bila sa ljudima.
Rekao sam joj koliko sam uživao u tom osećaju – kao da je veoma bezbedno. Klimnula je glavom I rekla da joj je to veoma važno. Rekao sam joj kako mogu da zamislim moguću korist od ovog osećanja – od poverenja njoj, oslanjanja na nju ili prihvatanju njene topline. Kao terapeut, bilo je malo teško da ostanem u položaju autoriteta, ili profesionalca, ili da ga predam njoj zato što sam mogao da osetim svoju potrebu kako izlazi u licu njene velikodušnosti.
Klimula je glavnom – mogla je da prepozna sve ovo, mada je retko bilo pretočeno u direktne reči.
Takođe sam primetio kako se osećam pomalo neprijatno na neki način koji je teško definisati. Ona je samo želela da daje, a imala je mnogo toga da pruži. Ali da li je bila u stanju da zaista dobije nešto. Da li može dobiti nešto od mene.
Suze su se našle u njenim očima. Rekla je da joj je to teško.
Takođe sam bio dirnut u trenutku. Ostali smo u tom emotivnom kontaktu neko vreme, u tišini.
Ona ipak, nije mogla da uzme bilo šta od mene. Bila je skoro primorana da daje. To nije bilo nikako uravnoteženo.
Tako smo došli do Geštalt eksperimenta. Pronašao sam predivne staklene klikere u sobi I stavio ih u svoju ruku. Rekao sam joj da ču joj dati kliker, jedan po jedan. Hoću da ih stvarno uzmeš od mene, kao da prihvataš poklon.
Složila se, I uradili smo to. Uradio sam to veoma polako, gledajući u nju, pazeći na to da ona zaista prima od mene. Bila je nesigurna, njena ranjivost je izbila na površinu I plakala je kako je uzimala svaki kliker.
Rekla je da je to prvi put za dugo vremena da je zaista uzela nešto od druge osobe. Uvek je bila davalac I tako je dobijala svoje priznanje. To je na kraju bilo prazno, jer protok nije bio dvosmeran, a odnosi su stagnirali kao posledica. Otuda njena usamljenost, uprkos tome što je omiljena I ima mnogo prijatelja.
Ovde sam iskoristio sopstveno iskustvo u dijalogu. Umesto da govorimo o ostatku njenog života , doveli smo ga u sadašnjost I eksperiment je bio među nama. Novo iskustvo je tako bilo moguće, jer sam ulagao sebe isto koliko I ona. Doneo sam svest o relacionoj transakciji koja je normalno bila automatska I nesvesna. Uvodeći svoje iskustvo (umesto osude), ona može da ga prihvati I da bude otvorena za nešto drugačije.
Нема коментара:
Постави коментар