Progovorio je, želeći da ispriča svoju priču o patnji.
Odmah sam ga prekinuo. Moja procena je bila da je ovo veoma stara I istrošena priča koja ga više nije služila, osim za možda sažaljenje, da sažaljeva sam sebe ili da opravda svoju kontinuiranu patnju.
Rekao sam mu da ću mu dati smernicu, da bi napravio razliku između onoga što je bilo prijatno I što je bilo bolno. Pitao sam ga da pogleda po sobi I identifikuje za koje osobe je osećao zadovoljstvo u svom telu kada ih vidi, na skali više zadovooljstava, ili manje zadovoljstvo.
Onda sam ga zamolio da izabere osobu za koju se najbolje osećao kada ju je gledao. Izabrao je svog terapeuta, koji je bio u grupi. Zamolio sam ga da opiše šta je osetio. Prijavio je toplinu u grudima. Tražio sam mu da diše u tom mestu. On se vidno opustio, njegovo lice je omekšalo.
Zatim sam ga zamolio da izabere najprijatniju osobu u grupi. Odabrao je najmlađeg člana. Zato sam ga zamolio da uradi istu stvar kao I malopre.
Njegovo iskustvo nakon svih procesa je bio mir I zadovoljstvo.
Ovaj eksperiment je presekao njegovu tužnu priču o patni I stavio ga u dodir sa onim što je oživljavajuće, u odnos, u sadašnjost.
Geštalt radi ovde I sada. Može biti korisno da se uđe u priču, radi pružanja konteksta ili produbljivanja razumevanja. Ipak, neke priče su sveže I potrebno je da se izgovore I čuju. Neke su ustajalle, bez novina I one see samo osnažuju.
Sve priče se kad tad dovedu u sadašnji trenutak, a to je tamo gde imamo izbor, ključni fokus Geštalta.
Нема коментара:
Постави коментар