|
 Danijela je ispričala vrlo traumatičnu priču. Oboje, njen muž i ona, su bili učitelji, i putovali su zajedno, predavali su Engleski u raznim zemljama. Upoznali su se na koledžu, i izgledalo je da su vrlo bliski, kreativni, i zainteresovani u duhovnost, uključeni u umetnost.
U nekom trenutku on je otišao u Francusku zbog neke umetničke izložbe. I nije se vratio. Odlučio je da ilegalno ostane tamo. Uradio je to bez da je upozorio Danijelu, i bez razgovora. To je, naravno, bilo vrlo uznemirujuće. Kako je vreme prolazilo, stvari se nisu menjale. Nije je pozvao da mu se pridruži, iako se vraćao kući nekoliko puta. Svaki put, komunikacija je bila usiljena, i Danijela je nastavila da se oseća jako povređano zbog nastale situacije.
Osećala je kao da joj je život na nekom odvojenom mestu, gde nije mogla da krene napred sa više samopouzdanja, niti je mogla da reši situaciju.
Posle nekog vremena, čula je od druge osobe da je on umro prošle godine tamo. To ju je još više uništilo. Saznala je da je proces razvoda bio jako težak i to je još pogoršalo njeno stanje.
Opisala je svoj doživljaj kao zgradu čiju su temelji popustili, i koja je sad gomila šuta. Provela je sledećih 6 godina ponovno gradeći svoj život, deo po deo. Postala je jako zainteresovana za praktikovanje duhovnosti i filozofiju, rad na izgradnji ličnosti, i posvetila je dosta vremena i truda na izvlačenje iz traume.
Sada kada se podigla na zdrave noge, pojavio se nov problem, kako ući u novu vezu. Bila je u nekoliko veza od tad, ali nijedna nije potrajala.
Sad se osećala spremnijom za ozbiljniju vezu. Trenutno je bila u vezi, ali nije napredovala mnogo, zbog njene ambivalentnosti.
Opisala je to kao stajanje na ivici bazena, osećajući se zaleđeno, u nemogućnosti da uskoči.
Istakao sam da je to normalno, uzimajući u obzir njeno iskustvo. Iskoristio sam njenu metaforu za dalje istraživanje svesnosti. Rekao sam da poslednji put kad je uskočila u vezu, izgledalo je kao da je bazen pun vode, ali ustvari, to nije bio slučaj, i to ju je jako povredilo.
Zato je bilo jako važno da proveri koliko je vode u bazenu. Uporedio sam to sa upoznavanjem tudjih senki. Pitao sam je da li je bolja u pronicanju u senke drugih ljudi.
Htela je da se fokusira na ono što joj je bilo potrebno da obrati pažnju, vezano za nju samu, na njene sopstvene senke. Ali u ovoj prilici, neobično, nisam hteo to da radim. Prosudio sam da sa intezivnim ličnim radom kroz koji je prošla, da je postala vrlo svesna svojih senki, i da je mogla da to kontroliše.
Zato sam se fokusirao na ono što joj je bilo potrebno od partnera, sklanjajući fokus sa nje.
Obično hoću da postavim klijenta u fokus. Ali kad neko prihvati dobar deo odgovornosti za sebe, onda može biti dobro da ga navedemo da gleda u svet, da proceni druge.
Problem u Geštaltu je taj da ne pratimo formulu. Šta je dobro u nekoj situaciji nije nužno bitno u drugoj. 'Zavisi'... od stepena razvoja osobe, njenih potreba, svesnosti, i sta nedostaje tu. U ovom slučaju, ono što je došlo u fokus, kako sam ja razumeo, je njena mogućnost da stvarno vidi druge osobe, šta one jesu, bez ikakvog straha ili predumišljaja.
U Geštaltu se dosta fokusiramo na prizemljenje osobe i njenih čulnih iskustava, njihovog somatskog iskustva, u sadašnji trenutak u trenutnom prostoru.
Takođe, radimo sa metaforama; u ovom slučaju, to je bilo jako korisno, jer je ukazalo na način da se pokrenemo unapred. Rad u svetu te osobe, njihovim jezikom, daje nam direktan pristup njihovom svetu fenomena.
 Lili je bila bistra i vesela, na sopstveni način. Sviđala mi se njena živost, druželjubivost. Ona je unela neku svetlost u sobu. Pružio sam joj svoj utisak o tome. Kako sam osećao laku povezanost, kako sam cenio to da se pružila toj povezanosti, i kako zbog sličnosti, teško da mogu da nađem nešto što bih kritikovao.
Rekla je da dobija dosta pozitivnih utisaka od drugih vezanih za istu stvar. Ali neki ljudi su mislili da je folirant, i da je ustvari krila druge stvari.
Sad, to može da bude tačno, ali mi nije izgledalo tako. Pitao sam je da imenuje stvari koje sakriva, kao ljutnina, ili pakost. Nije mogla. Nisam želeo da vršim pritisak. Možda je bila iskreno srećna osoba.
Pitao sam je koliko godina ima – 38; i nije udata. Iskomentarisao sam kako je to vrlo čudno – divna žena kao ona, da nije mogla da nađe partnera. Nije mogla da objasni to, osim sto je rekla da nije osetila dublju povezanost koju je trebala da oseća da bi imala vezu sa muškarcem. Kako sam sumnjao, nije falilo udvarača.
Otkrila je da je imala samo nekoliko prijatelja. Opet, to mi je bilo jako čudno.
Podelila je da je postojala velika razlika u godinama između nje i starijih rođaka, pa se i nije igrala sa njima. Selo u koje je išla u školu nije imalo nijedno dete njenih godina, i dugo vremena tokom školovanja nije imala pravog druga za igru.
To je razjasnilo stvari – nikad nije naučila da se socijalizuje. Pored njenog srećnog ponašanja, ona nekako nije znala da stvori prijatelje. Ipak, to mi je još uvek izgledalo čudno, pa sam je pitao da izabere 5 ljudi u sobi sa kojima bi da istraži prijateljstvo.
Veoma joj je bilo teško da izabere. To je zato što nije bila sigurna da li je tu postojala prirodna povezanost. Izgledalo je, kao pri traženju partnera, da oseća da treba da bude neka vrsta prirodne hemije.
Rekao sam joj da mora da ona radi na stvaranju povezanosti. Izgledala je veoma pasivno po tom pitanju, ili u najmanju ruku, nije znala kako to da uradi.
Prva osoba koju je izabrala sam zamolio da istupi, i ona je trebala da ima konverzaciju sa tom osobom. Nije znala kako da započne. Pomogao sam joj – da im kaže da bi htela da bude njihov prijatelj, i da je interesuje da ih bolje upozna.
Kako je počela da priča sa njima, primetio sam da ih je osuđivala u vezi sa mnogo stvari. Iako je to moglo da bude povezujuće da je u pitanju bila samo jedna osuda, i da su diskutovali o tome, ali ona nije znala kad je dosta.
Otkrila je takođe da ima nekakav glas u glavi koji joj je govorio da verovatno neće da dogura daleko. Nazvao sam ga saboter, stavio jastuk pored nje, i pitao je da se odvoji od njega, kako bi bez prekidanja mogla da nastavi proces.
Postalo je jasno da zapravo nije imala mnogo društvenih sposobnosti. Pomogao sam joj da razvije konverzaciju, vodeći je kako da se pronađe sa drugom osobom.
Ovo je bio primer gde joj je bila potrebna praktična pomoć – moglo bi se reći trening. Postojale su mnoge terapeutske teme koje smo mogli da obradimo vremenom. Ali trenutno joj je trebala vrsta podrške koja je uključivala učenje osnovnih veština koje nije mogla da razvije u detinjstvu, i nikad nije mogla da radi na njima. Dublji problemi su mogli da se kasnije istraže – čak i istraživanje sabotera je moglo da sačeka. Bilo joj je odmah potrebno novo iskustvo, i sposobnost da se poveže uspešno, što je eksperiment i pružio.
Geštalt je orijentisan prema otelotvorenju svesnosti, i sprovodi se na način koji nije struktuiran. Ali nije samo zasnovano na uvidu. Postoji vreme i mesto za eksperiment – za probu nečeg drugačijeg. Cilj je dvostruk – da poveća svesnost, i da uključi učenje iz iskustva. Tajming je važan – prevremen početak eksperimenta znači da će klijent da propusti osnovu veze, i neće moći da prenese energiju na figuru sa kojom treba da se radi. Ali previše priče može da smanji energiju u seansi, i eksperiment donosi osveženje.
Takođe to mi dopušta da posmatram osobu 'u akciji', a ne da njihove uvide. To dopušta bolje shvatanje toga ko su i kako raditi sa njima.
 Adel je radila za vladu, podrška korisnicima, već 20 godina. Pričala je o tome kako je bila dobar radnik (bila je popularna među korisnicima), ali je bila vrlo asocijalna inače. Njene kolege su se žalile na nju, i ona nije htela da ima prijatelje među njima. Htela je da se poveže sa ljudima, ali je bila usamljena, sa malo prijatelja, i nije mogla ništa drugo.
Imala je dosta priča o tome kako je ljudi nisu cenili, kako su je odbijali i kako joj je život bio bolan.
Našao sam se iritiranim kako sam je slušao. Umesto da osećam ljudskost i brižnost, hteo sam da se udaljim od nje – da je odbijem. Osećao sam se neprijatno i nemirno.
Rekao sam, 'Adel, ovo ne deluje. Tvoje priče me udaljavaju od tebe, umesto da me približe. Nalazim to da sam frustiran i da ne želim da slušam. Želim da prestaneš da 'pričaš o', već da budeš prisutna ovde sa mnom'.
Prestala je, ali je bila vrlo nervozna, nije gledala u mene (gledala je okolo i dok je pričala), i bila je pod stresom. Ipak, nije stres bilo ono što sam uvideo kao priliku za povezivanje.
Počeo sam sa autoritativnim glasom. Rekao sam 'Adel, imala si težak život. Nisi se povezala sa ljudima. Čak i mene sad gubiš. Molim te, dođi u sadašnjost, pogledaj u mene, i poveži se sa mnom. Ja to želim, ali moraš i ti'.
Počela je da se buni, ali sam je zamolio da prestane da priča. Morao sam da ugrabim njenu pažnju. Bila je toliko zamotana u svoju priču o očaju.
Stala je, i pogledala me je veoma nervozno. Govorio sam joj nežnije, primećujući da sam u stanju da se povežemo, i pozvao je da uradi to sa mnom. Mučila se, ali je bila u neku ruku sposobna. Kako sam osetio da dolazi u sadašnjost, bio sam u stanju da budem još nežniji, i rekao joj to. Istakao sam da šta god se dešavalo u njenom životu, od ovog momenta smo povezani i da sam tu za nju. Polako je to prihvatila, mada čudno, skoro preko volje. Ponekad ljudi su toliko u svojim pričama i ponašaju se uzdržano prema bilo kakvom drugačijem iskustvu, iako čeznu za tim.
Ponekad to zahteva dovoljno energije, pored vrlo direktne intervencije, da se pronađe put kroz 'maglu' njihove priče o sebi.
 Ijan je želeo da poradi na vezi sa svojim ocem.
Imao je 41 godinu. Njegova majka je umrla pre godinu dana, posle osmogodišnje borbe sa rakom. Tokom bolesti Ijan je brinuo o njoj. Imao je starijeg brata koji se ponudio da pomogne, ali pošto je Ijan počeo da se brine o njoj, odbijala je bilo kakvu drugu pomoć osim njegove.
Njegov otac je bio odsutan poslom 6 mesei pre dijagnoze, pa nije bio tu kad je sve počelo. Ušao je u biznis sa nekim, ali je to ispalo loše, i mučio se sa novonastalom situacijom.
Ijan je bio uz majku do samog kraja. Imao je poštovanja prema njoj – bila je doktor, ali kad je emigrirala da živi sa njegovim ocem, medicinske kvalifikacije joj nisu bile uvažene, pa je radila kao medicinska sestra. Očito je bila dostojanstvena osoba, koja je imala sređen život.
Ijan nije imao takvo poštovanje prema ocu, za koga je mislio da se ne odnosi prema njegovoj majci kako treba. Postojalo je dosta primera gde njegov otac kao glava porodice nije postupio kako treba.
Očigledno, postojalo je mnogo kompleksnih problema, i to je zahtevalo vreme da se razjasni. Pitanje je bilo sa čime početi, šta je bilo najvažnije sada, i kako mogu da odgovorim na njegovu potrebu da poboljša odnos sa svojim ocem.
Pričao sam o sebi. Rekao sam da sam i ja imao ljupku i divnu majku, i oca koji je često bio sebičan i sa kojim je bilo teško.
Kao posledicu toga, bilo mi je teško da majku kritički posmatram, čak i kad sam pokušavao da imam balansiraniji pogled. Ijan se složio da je to istovetno iskusio. Podelio sam sa njim da sad uviđam da je deo onoga što mi je majka pružala bila o njenim potrebama, i da zbog toga moje granice nisu uvek jasne. Ijan je potvrdno klimnuo.
Takođe sam rekao da moja veza sa ocem nije uvek bila lagana, i nije bila dobra za mene. Opet je potvrdno klimnuo.
Jedan od mojih terapeuta me je pitao jednom prilikom – koliko vremena želiš da provodiš sa svojim ocem.
Pitao sam Ijana istu stvar. Tada sam otkrio da on još uvek živi sa ocem u porodičnom domu.
Tada sam postao psihološki edukativan. Obično nisam takav – više volim da radim na zajedničkom rešenju, a ne da dajem savete. Kako god, uvek postoje izuzeci. Rekao sam Ijanu da statistika pokazuje da odrasli muškarci koji žive sa roditeljima se ređe žene. Predložio sam mu da se odseli. Gledao sam za nekom vrstom njegove potvrde. Lako se složio sa tim – izgleda da mu samo treba nekakva dozvola da to učini.
Onda sam ga upitao koliko često treba da viđa oca. Rekao je jednom nedeljno, za vreme obroka. Pitao sam ga za detalje, koji čine osnovu. Gde? Ijan je rekao da bi mogao da skuva ručak za njega.
Ijan je davalac, nije znao kad da stane. Proveo je deceniju dajući svojoj majci, i iako njegov duh može da zadivi, izgleda kao da nije znao kad je dosta. Dalje, njegov odnos prema ocu, da uradi nešto tako za njega bi verovatno hranilo ozlojeđenost u pozadini.
Ijan se složio sa mojim predlogom da odu u restoran. Opet, izgledalo je kao da očekuje dozvolu od mene kao figure 'dobrog oca', da pronađe svoje potrebe.
Pitao sam ga koliko dugo bi proveli vremena u restoranu. Rekao je sat i po. Upitao sam o čemu bi pričali za to vreme.
Rekao da obično ne bi delio sa ocem stvari vezane za posao. Ali bi hteo to da promeni. Pitao sam šta još. Pitao bi oca o njegovom zdravlju. I onda bi pričao o planovima za budućnost.
Ovo je otvorilo prostor za novu vezu sa ocem. Postoji još stvari u osnovi koje trebaju da se isprave, ali je to bio početak.
Ijanu je bilo potrebno dosta rada na temeljima veze. To je nešto što otac treba da pruži. Ali pošto nije to dobio od svog oca, nie mogao da stekne neku vrstu samoočuvanja i samoupravljanja. Ulazeći u tu ulogu, pomogao sam mu da se fokusira i imenuje ono što mu treba. To je kao 'vežba' na koji način može da se umesto brine o ocu, brine o sebi za nešto što mu je potrebno. Odigravajući tu ulogu sa njim, pomogao sam mu da se pripremi i takođe sam mu dao osećaj o čemu treba da se brine.
 Džejn je prolazila kroz proces suočanja sa 'agresivnošću' – jaka energija kao što je ljutnja ili bes, i uvodeći ih u vezu na taktičan način. U Geštaltu agresiju posmatramo kao korisnu silu, potrebnu za razbijanje povučenosti, ili 'treba'.
Džejn je stalno plakala. Kada je pitam šta oseća, kaže ljutnju.
To nije uobičajeno za žene, koje su naučene da nije ok da budu ljute, pa zato plaču, što je prihvaćenije. Ipak to crpi njihovu snagu, i u suštini nije autentično izražavanje. Podržao sam je da bude više u sopstvenom telu. Da diše u svoj stomak, i onda produži osećaj u noge. Snaga se pokretala uz njeno telo – od njene ljutnje, u njene oči i suze. Hteo sam da je prizemljim, da pokrenem tu snagu kroz nju u zemlju.
Tražio sam od nje da udari nogom. Isprva se osećala sleđeno, i nije mogla da to uradi. Ostao sam uz nju, radeći na njenom disanju, podržavajući je, pokazivajući joj da je dopušteno da otvoreno pokaže ljutnju. Ova vrsta eksplicitnog davanja dopuštenja je jedna uloga koju može terapeut da ispuni, koristeći autoritet da podrži autentično izražavanje.
Kako sam joj pomogao da se prizemlji, pitao sam je opet da počne da udara nogom. Našla je to teškim isprva, ali je onda nežno to uradila. Pitao sam je da se veže sa svojom ljutnjom, i da dopusti da to poteče ka njenim nogama, ka stopalima.
Povećavajući jačinu udarca, podržao sam je da otelotvori svoju agresiju. Onda smo tome dodali i zvuk. Okrenuo sam se licem njoj, i spario jačinu udarca i jačinu njenog glasa, tako da je mogla da oseti da je pronašla izvor svoje agresije.
Ovo je Geštalt eksperiment – kretanje od 'priče o' problemu, ka ispitivanju ivica nepoznatog ponašanja koje proširuje izbore i sposobnosti. U ovom procesu je potrebno dosta podrške, i eksperiment mora da proistekne iz samog korena problema.
 Dijana je bila mlada, mala, ali sa dosta energije. Često je pričala glasom 'devojčice', sa trunkom mrzovoljnosti.
Izražavala je svoju frustraciju jer nije dobijala ono što je želela iz našeg procesa. 'Čula je sve to i ranije' i 'nije bilo ništa novo ovde'.
Osim sadržaja, zvučala je kao da ima napad besa. Pitao sam je koliko se oseća staro, rekla je kao da ima 5 godina.
U terapiji, može biti relevantno i odgovarajuće da se radi sa nekim ko je 'nazadovao' sa godinama – da pronađemo šta im je potrebno i da odgovorimo na to. Ovo je ipak dugotrajna terapija, i onije uvek odgovarajuća.
Izabrao sam da radim sa Dijanom u sadašnjosti. U ovoj dimenziji, svi izbori su trenutni, i važna je temeljna stvarnost. Odlučio sam tako jer je Dijana izgledala zaglavljena u maniru male devojčice, i na neki način da radim sa njom u toj situacija bi značilo da je postavim u takav način postojanja što nije baš održivo u vezi.
Rekao sam joj da sluša svoj glas, i da bude prisutna ovde i sada sa mnom. Privukao sam joj pažnju na činjenicu da ima 26 godina, da je žena, i da je deo grupe drugih odraslih osoba. Nadurila se, i rekao sam joj da obrati pažnju na njene trenutne izbore, opet je pozivajući da izabere da se vrati u sadašnjost.
Rekao sam joj da lepo sedne – utonula je u stolicu, i da izbaci grudi, a ne da se povlači u sebe. Uradila je to, i odmah je izgledala drugačije. Rekao sam joj da diše u svoje ženske organe – jajnike i matericu. Da oseti svoju ženstvenos; da gleda u druge žene u grupi i da se poveže sa njima kao sa drugaricama.
Rekla je – ovo je jako teško... ohrabio sam je i dao joj povratnu informaciju o tome kako je sad drugačije doživljavam.
Ali, dalje se mučila da ostane odrasla. Opet sam je pitao da se vrati u svoje telo. Tada je otkrila da nije imala menstruaciju 4 meseca. Nije bilo medicinskog opravdanja – samo je prestalo posle potresne situacije – raskida sa dečkom. Ali se to dešavalo i ranije.
Istakao sam to da je njen osećaj ženstvenosti povezan sa spoljašnjim uticajima, a ne sa njenom unutrašnjom izdržljivošću. Slušala je i prihvatala to.
Suočio sam je sa tim što je radila – bila mala devojčica, bez želje da odraste, da bude u potpunosti žensko, da bude snažna i nezavisna od toga šta drugi misle o njoj. Rekao sam je da ću je podržati u naporu da postane ono što može, ali da se ne slažem sa njenom bespomoćnošću male devojčice. Pitao sam je da govori svojim telom – da pokaže da će da živi kao žena, da prihvati sebe kao ženu, uključujući njenu plodnost i krvarenje, i da neće dozvoliti da je spoljni uticaji umanje na bilo koji način.
Priveo sam proces kraju. Hteo sam da razmisli o tome šta smo uradili, a ne da nastavi da traži još od mene. Njen proces je imao za cilj da je učini svesnijom nje same.
Dao sam joj domaći – da prati faze meseca svaki dan na mobilnoj aplikaciji, ida nastavi da priča svom telu, potvrđujući njenu ženstvenost.
Ovo je 'klasičan' stil Geštalta. Dok sam obično orijentisan ka savremenom načinu terapije koji koristi filozofiju povezivanja i prakse, tu se nalazi i prostora za suočavanje, insistiranje na potpunom izboru odraslih, odgovornosti u sadašnjosti i samopodršci.
U dugotrajnoj terapiji imamo prostora da istražujemo kontekst izbora da bude mala devojčica. Uvek postoji 'dobar' razlog za tim, i u tom smislu to nije 'otpor', već ono što nazivamo 'kreativno prilagođavanje'. Dakle, verujemo da je važno raditi !sa! osobom, uključujući problem koji ih je 'zaglavio'. Ljudi većinom trebaju podršku, razumevanje, i 'rad sa' njima, a ne suprotno.
Kako bilo, postoji vreme i mesto za ispravno suprotstavljanje. Izazov je biti svestan sopstvenih kontrola u procesu – šta me to tera na suprotstavljanje, i šta me to ustvari suprotstavlja. To je sve materijal koji se može uneti u vezu. Geštalt nije samo terapija empatijom, niti je terapija suprotstavljanjem. Cilj je nalaženje načina da se dostigne autentičan kontakt - to je ono što čini promenu.
 Brajan i Melani su vodili dijalog tokom grupnog procesa. Brajan je pričao o tome koliko je poverenje važno za njega, i kako mu je trebalo neko vreme da se otvori. Prvo je morao da počne da oseća poverenje prema drugima. Melani ga je pitala šta tačno misli pod poverenjem. Brajan je pokušao da objasni – posmatrao je ljude, njihovo ponašanje, i onda odlučivao da li oni komuniciraju na način sa kojim je komotan. Melani nije bila baš srećna zbog toga. Govorila je o tome da njeno iskustvo vezano za Brajana je čini nelagodnom – nije joj se sviđalo da je tako posmatraju, i dalje, nije bila sigurna šta bi se dogodilo ako bi ga nenamerno uvredila. Brajan je rekao da je to sve zbog osećaja sigurnosti – to mu je bilo važno, i da se pobrinuo za sebe na taj način. Melani je rekla – 'Nisam sigurna da se osećam sigurno sa tobom'. Brajan je ponovi o važnosti za njega da se oseća sigurnim u grupi da bi se otvorio. Uključio sam se, i pitao ga da li je zapravo čuo Melani. Klimnuo je, ali opet ponovio njegvou poziciju, potrebu da bude siguran. Pritisao sam ga malo jače – da, to je jasno, ali da li je svestan kako on može da bude opasan za druge? Brajan je zavrteo glavom. Pokušao sam da dam neke primere, iz mog iskustva sa njim. Ukazao sam da iako nalazim da je zabavno biti u njegovom društvu, pomišljam da ako, kao što je Melani rekla, nesvesno uradim nešto što mu se ne sviđa, može da 'odbaci sve i pobegne' – da se odseče, postane tih, povuče se u sebe, ili otići. Brajan se složio da se te stvari mogu desiti – nekad i jeste to radio – ali opet, vratio se na svoje tvrđenje da on to radi samo kad se ne oseća sigurno. Proveo sam još vremena pokušavajući da mu predočim mogućnost da se drugi osećaju nesigurno sa njim. Brajan jednostavno nije to mogao da prihvati, pa sam prestao. Dospeli smo do ivice njegove svesnosti, i granice njegove spremnosti i mogućnosti da prevaziđe to. Ono štoje ovde važno je način na koji mi možemo lako da vidimo tuđu agresivnost, tuđu nesigurnost, ali može biti jako teško da to primetimo u sopstvenom ponašanju. To je način na koji mnogi ljudi zauzimaju poziciju žrtve – uvek postoji 'dobar' razlog koji mogu da nađu, ono što su drugi uradili. Ono što je ovde izazov je preuzimanje pune odgovornosti, što znači da sami vidimo da smo uzrok toga što se dešava, i to uključuje način na koji druge činimo nesigurnima. Da bi to uspeli, potrebno je posedovati ono što ja zovem 'manama' ( http://unvirtues.com). To znači da prepoznamo ne samo naše dobre namere, već i delove ličnosti i ponašanja koji su izvan naše svesnosti, koja ne moraju biti vrline. Da to uradimo potrebno je da budemo spremni da prepoznamo da se sastojimo od mnogo 'ja', i neke 'ja' drugi mogu doživeti kao teške. Ljudi mogu to uraditi u teoriji, ali u praksi, kada se suoče sa drugim perspektivama i iskustvima – kao u ovom primeru – to može biti vrlo teško. U Geštaltu diskutujemo o polaritetima – podelama u nama. Jedan deo je izbacivanje podele iz svesnosti, i naša potraga za tim, da posedujemo tu podelu, i zato da budemo u mogućnosti da je u potpunosti uvedemo u vezu. To je teško putovanje koje zahteva da postoji namera, spremnost i podrška.
|
|
|
